Серијска рециклажа

Онај ко обраћа пажњу на детаље, могао би са сигурношћу да прихвати опкладу да смо са ТВ јунацима нове серије „Сва та равница” поново стигли на салаш познат из управо завршене серије „Јесен стиже, Дуњо моја”.

Салаш је салаш, на северу Бачке или на северу Баната, свеједно, могло би се рећи. И шта је, уосталом, фалило што је једна вила из старог, престоног Београда, са својим отменим ентеријером и негованом баштом, годинама била позорница свих РТС-ових драма и серија које су се бавиле грађанским животом између два светска рата, а богами и потоњих скоројевића који су се у такве куће усељавали после једне бурне (од пре седам деценија) и једне мирне (од пре десет година) промене система.

Проблем ипак постоји. Актуелни играни серијски програм у целини почиње да ствара утисак рециклаже. После осеке у продукцији овог неопходног и престижног ТВ жанра, стигла је, сходно закону природе, плима. Нанела је, из разних извора, са разних страна, много прича градских и сеоских, комичних и трагичних...

Тренутно се готово без икакве паузе, гледалац излаже понуди истог или веома сличног. Актуелне серије враћају га у исто време и на иста места. Време – тридесете године двадесетог века. Места – нешто мало србијанске варошице али углавном Београд, односно војвођанска имања и покоје атарско средиште. Сличан је не само амбијент, већ и костими, предели... често и заплети. А пошто су махом и аутори исти, укупна стилска сличност постаје неминовност – само без икакве гаранције да ће се „копија” примаћи вредности „оригинала”.

У случају „Греха њене мајке” јасно је да серија не поседује уверљивост приче, снагу карактера, драж мелодрамске сентименталности, убедљивост глумачке интерпретације на нивоу „Рањеног орла”. Стога, при неминовном поређењу, понављања о којима је реч још, више падају у очи и заправо слабе доживљај. „Сва та равница” тек треба да покаже у чему ће се и колико разликовати од „Јесен стиже, Дуњо моја”. Почетак буди извесну скепсу јер су неки од кључних чланова ауторског тима, писац сценарија и директор фотографије поново на истом задатку.

Уопште узев, малим екраном промичу иста бела одела и сламнати шешири (шетње нису једини празан ход у ионако спором драмском ритму), износе се на трпезаријске столове исти „супнтофи” (при породичним обедима без много драмске функције), чак се возе и исти аутомобили. А бар колекција Братислава Петковића у Музеју аутомобила нуди довољно велики избор старих модела.