Не могу да прежалим убиство моје земље

Љубиша Ристић (63), један од најбољих југословенских редитеља у историји позоришта, једини домаћи добитник „Политикине” награде на БИТЕФ-у (1981), припрема се, спортски речено, за нови старт. После паузе дуге више година он ће, до овог лета, опет подићи завесу на својој сцени у београдској Шећерани, на Чукарици.

Догодиће се то на тридесет трећи рођендан позоришта које у свом имену чува југословенство. Зове се: Казалиште, Позориште, Гледалишче, Театар. Или, скраћено: КПГТ. Оснивачи су 1977. године били: Љубиша Ристић, Нада Кокотовић, Душан Јовановић и Раде Шербеђија. А сад га води само Љубиша Ристић.

А кад су на окупу били сви оснивачи ово позориште је било огледало југословенске културе. У току свих тих година, до деведесете, имали су по седамдесет представа годишње широм света.

Љубиша Ристић има стан у Београду, али, углавном, и спава у „Шећерани”. Био је у браку, без деце, са Надом Кокотовић, редитељем, а сад дели живот са Данком Палиан, која је преводилац.

Који дар би још желели да имате?

Кошаркашки. Скок шут са полу дистанце. Шалим се, наравно, али веома волим спорт, пратим га од малих ногу. Бавио сам се спортом. У спорту се троши агресивност, тражи се пут до победе, а учи се много и у поразу. Зато пријатељима кажем: „Кад бих се разумео у позориште и политику онолико колико познајем спорт, посебно атлетику, фудбал и кошарку, где би ми био крај”.

Да ли и у спорту има режије?

О, да. Томе су склони људи којима је, некад, више стало до победе него до учествовања. Ми смо у спорту и око спорта, прошлих година и деценија, имали много и политичких режија, па су и навијачи коришћени за све и свашта. И у спорту и ван спорта. Ипак, заљубљен сам у спорт.

А да ли сте заљубљени и у Приштину?

Само сам рођен у Приштини. Мој отац Мирослав је из Приштине, а мајка Јелица је из Охрида. Они су се срели у рату, у Првој косовско-македонској бригади. Отац је добио генералски чин, а студирао је грађевину, писао песме... Нажалост, он је погинуо 1979. у саобраћајној несрећи, у педесет деветој години.

Где сте одрасли?

Због оца официра по целој Југославији. Али, највише у Београду, на више адреса. То посебно памтим због периода у коме сам ту био филмски и позоришни глумац.

Ко Вас је увео на сцену?

Учитељ глуме у Радио Београду Бата Миладиновић. У деветој година сам имао велику улогу у мјузиклу „Плачи вољена земљо” код редитеља Соје Јовановић, у Београдском драмском. Ђуза Стојиљковић је играо мог деду, Душко Јакшић оца, а били су ту још Љуба Тадић, Раде и Оливера Марковић...

И зато сте студирали режију?

Не. Уписао сам се на Правни факултет. Волео сам друштвене науке, а тада су ту били најбољи професори: Лукић, Печујлић, Гамс... Само нас седамнаест је у јуну завршило прву годину! А те јесени сам положио пријемни и на Академији, па сам паралелно студирао права и режију. И тако све до краја друге године права кад сам се окренуо само режији.

Од кад сте редитељ?

Моја прва режија била је, истовремено, и мој дипломски рад. То је представа „Буба у уху” Жоржа Фејдоа. Било је то 1971. године на сцени Југословенског драмског позоришта. А „Буба” се ту још игра! Ову представу и ову сцени добио сам захваљујући двојици људи који су пре мене знали да ја то могу да учиним на најбољи начин. Били су то Стево Жигон и Бојан Ступица.

Да ли сте „Бубом” освојили Београд?

Уметнички гледано може тако да се каже. „Буба” је за мање од годину дана играна сто пута. Али, мене ту није било. Веома сам се ангажова у време студентских протеста. Било је то 1968, па и после тога. А кад сам 1971. године, због осуде рада Савеза комуниста, иступио из ове организације, мене су прогласили за морално-политички неподобног. Радио сам у Суботици, Љубљани, Загребу.., али не и у Београду.

Како је на то реаговао Ваш отац, Титов генерал?

Он се у то није мешао. Рекао је и мајци да то не чини. То јој је овако објаснио: „Ми смо имали нашу, а он има своју борбу. Ми у то немамо право да се мешамо”. Тај очев став, да свако има своју борбу, је моја водиља у кретању кроз живот.

Како сте у том кретању стигли до Звездаре?

Позван сам пре две године да радим за Звездара театар. Одлучио сам се за Иву Андрића и за „Конзумска времена”. Представа је лепо примљена. Цела је музичка и врло је занимљива. А пре тога више година ме нигде није било.

Зашто нисте радили?

Био сам, деведесетих, као председник ЈУЛ-а и посланик у Скупштини, јако активан у политици. А пошто су код нас, у политици, па и у култури, обичаји да имамо врло радикалну поделу на наше и оне који то нису, ја сам постао онај који то није. И нисам имао могућност да радим. То је бојкот је трајао осам година, па моје позориште није имало средстава за живот, а и горео је кров... Сад скупљам паре за нови почетак.

Да ли су Вас напустили пријатељи?

Неки јесу. Разишли смо се зато што они кажу да моја политичка ангажовања нису оно што би они подржали. А ја никад нисам мењао политичко уверење. Наставио сам да будем левичар и Југословен, а многи моји пријатељи су, од врло опредељених левичара и Југословена, постали заступници других идеја.

Значи више нисте у контакту?

Јесмо. Одржавам сва своја пријатељства. Никога се не одричем. Ми само не радимо заједно. За њих је рад самном кварење угледа. Они се мене јавно одричу, а приватно се чујемо, па и видимо. Пријатељима увек дајем сва права која они могу да користе кад хоће и како хоће. И то без обзира где сам и шта радим.

Да ли сте мислили да одете из Србије

Прича је обрнута. Нада Кокотовић и ја смо, 1985. године, имали потписан уговор да четири године радимо у Лос Анђелесу. То се догодило после једног нашег гостовања у Америци. Требало је да радимо класику на нови начин. Али, видели смо да нашој земљи „није добро” и да је све могуће, па смо одлучили да останемо овде. Тада смо наше позориште пребацили у Суботицу и окренули се нашим догађањима и нашим људима.

Кад сте упознали Миру и Слобу?

У фебруару 1995. године кад су ме позвали да им помогнем у политичком пројекту који је тада био покушај да се савлада једна антилевичарска и антијугословенска хистерија. Тада ми је речено да се земља мора мењати, да се ратови морају зауставити и да разговори са међународном заједницом морају почети.

Шта сте им казали?

Рекао сам да нећу да се бавим политиком, али да ћу врло радо учествовати у сваком покушају да се догоди оно што нам налаже левичарска и југословенска традиција. Ипак, у марту нисам могао да избегнем политички ангажман. Формирана је Југословенска левица (ЈУЛ). И ја сам изабран за председника.

А шта сте хтели, а нисте могли?

Добро сам знао шта се у држави догађало. Ипак, по мојој процени, било је неопходно покушати остварити једну другачију атмосферу у земљи. О томе сам јавно говорио упркос тајни да је Државна безбедност бринула само о Ђинђићу. Тако је било од почетка деведесетих кад је пропала идеја да Милошевић буде председник државе, а Ђинђић председник Владе. Милошевић је на то пристао, па одбио... И завршило се како се завршило.

Колико сте користили власт?

У том тренутку сам могао да постављам министре, амбасадоре, управнике позоришта... Од свега тога ништа нисам радио. А данас сви имају само један став: чим се докопају власти одмах стану на пут онима који идеолошки нису са њима.

Који је Ваш систем вредности данас?

Не мењам своја уверења. Имам исте ставове које сам имао у двадесетој години. Имам и исту количину скепсе и осећања да се борим за изгубљене идеале, а немам илузију о томе у каквом свету живим. Али, то није разлог да одустанем од својих опредељења.

Шта не можете да прежалите?

Убиство земље у којој сам живео. После тога што се догодило за мене је све безначајно. За мене је Југославија културни идеја која је старија од сваке политичке.

А без чега не би могли?

Да би човек био слободан мора да може без било чега. Јер, чињеница је да га оно без чега не може уцењује. Ја сам слободан човек. Ништа не поседујем. Све моје приватно сам уложио у друштвено, у ово моје позориште.

Како доживљавате жене?

Најважнији разлог да свет постоји су жене. Оне су највредније и најлепше што на свету постоји. Оне су чудо природе које све нас држи у животу.

Које сећање Вас води у младост?

Па ја већ дуго уживам у младости. И тако ћу се понашати до краја живота... Јер, рана младост није лепа. Деца су, док не одрасту, беспомоћна, а то није срећа.