Режија јој помаже у глумачком послу

Протеклих дана глумица Милена Павловић, добитница награде „Татјана Лукјанова”, упоредо је радила на два позоришна колосека. На сцени Српског народног позоришта у Новом Саду адаптирала је и режирала представу „Тајни живот Вирџиније Вулф”, чија је премијера била пре десетак дана на сцени „Пера Добриновић”, а у свом матичном Београдском драмском позоришту је „сценски бојила” лик Мајке у комаду „Реквијем” Ханока Левина у режији Милице Краљ. Премијера је најављена за другу половину марта на Великој сцени БДП-а.

Режијом дела „Тајни живот Вирџиније Вулф” желела је, каже наша саговорница, да испровоцира публику да потражи одговоре на многа питања и дилеме, да је подстакне да размишља о свом животу. Представа „Реквијем”, међутим, бави се питањем – како корачамо кроз живот? Да тек на крају схватимо да смо могли лепо и једноставно да живимо.

– Жао ми је што раније нисам открила Левина. Какав писац! Одушевљена сам драмом „Реквијем”. Осећа се Чеховљева иницијатива, поетика... Комад је и трагичан и духовит, у исто време. У суштини, ипак, тежак, али га ми причамо као бајку што олакшава посао. Мој лик Мајке која носи код лекара дете које није живо је деликатан, посебан. Често се нађемо у ситуацији да нешто знамо, али ту чињеницу нећемо да прихватимо. Моја јунакиња има и додатну дозу наивности, неразумевање зашто неко некоме чини зло, зашто би се нешто ружно дешавало ако не мора. Левинови ликови су животни, граде ситуације из свакодневице – каже даровита глумица.

Милена Павловић је завршила глуму у класи проф. Арсе Јовановића на Факултету драмских уметности у Београду. Режијом је почела да се бави сасвим случајно. Њен колега Драгиша Милојковић замолио је да му помогне да уради монодраму „Пијаниста” по делу А. Барика. Тако је кренуло. Касније је добила подршку тадашње управе БДП-а и ево протеклих дана потписала је чак девету режију. Упоредо је истрајавала и у глумачком послу. Остварила је улоге у представама „Мобилни”, „Живот бр. 2”, „Делиријум тременс”, „Крила од олова”...

– Било је тешко режирати „Тајни живот Вирџиније Вулф” у Новом Саду јер сам имала 14 људи на сцени. До тада сам радила само мање комаде. Режија је, ипак, велики изазов. Нуди ми могућност да посматрам глумца из гледалишта, са друге стране ми помаже у глумачком послу. Редитељ понекад не може да схвати зашто је неки глумац у извесном тренутку упао у ћорсокак. И зашто не може да се избори са неком сценом, иако је изузетно надарен и добар драмски уметник. То се бар једном у животу догоди сваком глумцу. Од када се бавим режијом, отвориле су ми се нове визије. Нова ја! Сада сам много опуштенија и боље разумем редитеље – објашњава Милена Павловић.

О редитељском занату највише је, ипак, научила, слушајући од раног детињства приче и анегдоте са разних снимања њеног оца, познатог режисера Живојина Жике Павловића. Са њим је, да подсетимо, сарађивала на филмовима „Дезертер” и „Државни непријатељ”.

– Морам да признам да је њему било лакше, јер је био ауторитет. Са редитељским ауторитетом не сналазим се баш најбоље, или се то мени само чини. Неко има ауторитет сам по себи, а неко мора да се научи да га има – напомиње Павловићева.

Свога супруга, такође глумца Милана Чучиловића, упознала је у позоришту. Глума их је зближила. Први пут су се пољубили у представи „Арсеник и старе чипке”. Пресудио је, ипак, комад „Приватни живот” у којем су тумачили љубавни пар. И у актуелној представи „Реквијем” играју заједно.

– Умемо да будемо критички настројени једно према другом из најбоље намере. Да се не би понављали, односно вадили фиоке напоље. Са друге стране, знам да сам у сигурним рукама, јер је поред мене неко кога добро познајем. Имамо сличне укусе, погледе на позориште. У нашој кући се често прича о позоришту. И када радим неки нови комад, као глумица или редитељка, са Миланом се консултујем. Он је моја прва помоћ у свакој ситуацији. Недавно сам ускочила у представу „Плинска светлост”. Заменила сам колегиницу Милицу Зарић. Лако сам савладала улогу јер је поред мене био Милан у главном мушком лику – каже Милена Павловић.

Борка Требјешанин