Пртљаг

Казуки Танака, деветнаестогодишњак из Кобеа, је једне фебруарске недеље кренуо на пут ка Београду. Сео је у вечерњи аутобус, а у пртљажник је оставио велики кофер и мали руксак. Следеће јутро, кад је стигао у Токио, сав бунован, узео је само кофер и наставио пут према Цукуби, граду удаљеном 60 км од Токија. После десетак минута, кад се мало разбудио, присетио се свог руксака. Вратио се назад на аутобуску станицу, мећутим аутобус са његовим преосталим пртљагом је већ наставио пут. Казуки се договорио са особљем аутобуске компаније да ће га контактирати чим аутобус стигне на крајње одредиште.

Казуки је стигао код нас, у Цукубу, уморан и усплахирен. Следеће јутро је имао авион за Москву и Београд и остало је мање од 24 часа да му стигне руксак у ком су били многи поклони које је носио пријатељима у Београд. У току преподнева га је аутобуска компанија контактирала неколико пута и на крају су га обавестили да му руксак не може стићи до следећег јутра кад напушта Јапан, већ ће му га послати авионским путем на жељену адресу у Србији.

Знајући колики су авионски трошкови, зачудила сам се да ће аутобуска компанија то платити. Казукијева аутобуска карта од Кобеа до Токија је сигурно била много јефтинија него што би били трошкови авионске пошиљке од Токија до Београда.

Ја сам била и остала мишљења да је Казуки погрешио, јер је он морао водити рачуна о свом пртљагу и сматрала сам да би било сасвим на месту да му пошаљу пртљаг на кућну адресу у Кобеу. Казуки је, с друге стране, био убеђења да је кривица до аутобуске компаније. Пошто је руксак био у пртљажнику сву одговорност је сносио возач аутобуса, који је истовремено и кондуктер. Покушала сам да објасним Казукију да он мора бити одгворан за своје ствари и да је погрешно да криви другог за сопствене пропусте. Нисмо отишли далеко у том правцу јер је његов аргумент био да је у Јапану компанија потпуно одговорна за нестанак или оштећење пртљага. Питала сам да га ли је компанија одговорна и за заборавност путника, али одговор на то никада нисам добила јер је наш разговор око 10 увече прекинуо телефонски позив у ком га моле да оде на станицу у Цукуби по свој руксак. Одвезла сам га колима на станицу и посматрала како се средњовечни прeдставник аутобуске комапније силно клања и извињава и враћа руксак Казукију.

(/slika2)

Претпстављам да су, увек практични Јапанци, израчунали да ће бити далеко јефтиније да му донесу пртљаг лично него да плаћају скуп авионски превоз. Све ми је ово било чудно и питала сам многе јапанске пријатељице какво је њихово мишљење. Без изузетка су се сложиле да је грешку направио Казуки-кун, међутим, понудиле су и објашњење засновано на личним искуствима.

Многе Јапанке се жале да су по радњама, кафићима, аутобусима и возовима изложене претераној и неискреној пажњи и љубазности запослених. Пошто је Јапан у дубокој економској кризи, многе компаније се на све могуће начине труде да привуку нове муштерије и задрже старе. Купац или корисник услуга је у Америци увек у праву, а овде је - бог. Све жеље се морају задовољити и купац се не сме никако разочарати или наљутити. То је до те мере наглашено да многима смета та силна љубазност. У тој пренаглашености се оцртава само жеља за зарадом, а то заправо одбија многе купце.

Друго објашњење је било да су млађе генерације Јапанаца постале размажене, захтевније и нетолерантне. Изгубили су осећај према традицији, поштовање према другима, поготово старијима и уопште су стара, општеприхваћена морална мерила изгубила првобитни смисао.

Казуки се укрцао следећег јутра на авион и са кофером и са руксаком. Руксак је понео као ручни пртљаг са собом.У Москви је мењао авион. Кад је стигао у Београд његов кофер није стигао са њим. Отишао је нечијом грешком или немарношћу у неку другу европску престоницу. После два дана Казуки је добио кофер, али без пуно извињења и нимало клањања. Овога пута смо се обоје сложили да је грешка била до авиокомпаније.