Среда, 25.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ја сам здрав српски националиста

Моје жене су биле и остале моја велика подршка: Бранислав Брана Црнчевић Фото Томислав Јањић

Бранислав Брана Црнчевић (77) је српски књижевник, афористичар, песник, драматург, коментатор, полемичар... Ипак, све то није комплетна слика овог човека увек јасне мисли, али и вечито сумњивих политичких опредељења.

Као дете од осам година ценио је поштење Шваба из Руме који су њему, брату Николи и мајци, удовици Види, после оснивања Независне држава Хрватске, спаковали и послали све ствари у Београд. У току Титове ере био је, као антикомуниста, и у затвору! Крајем осамдесетих је био уз Слободана Милошивећа. Али, после оснивања ЈУЛ-а, не и са Миром Марковић. Затим му је Шешељ био ближи од Ђинђића, а при оснивању Напредњака пришао је Николићу. А има тајни план: „Враћам се писању, драматургији пре свега”...

Његова дела су: „Кафаница судница лудница”, „Пиши као што ћутиш”, „Пета страна света”, „Снови без тумачења”, „Девојка са три оца”, „Њен први чај”, „Занати”, „Земља надимака”, „Чувари пепела”...

У првом браку са Симком има кћерку Виду (50) и сина Ивана (45), а у другом, са Љиљаном, кћерку Мину (27). Има и троје унучади: близанце Тару и Рељу (по 13) од Виде и Матеју (13) од Ивана.

Које сте националности?

Мој отац Ђура је Србин из Црне Горе који је преминуо 1937. године, а мајка Вида је Српкиња. Написао сам песму којом казујем шта мислим

о нацији народа из Црне Горе:

„Некад бејах Циганин, а сада сам Ром.

 Каква дивна промена у животу мом.

Ал’ сада нам стижу весели саборци.

Јуче били Срби данас Црногорци.

Мене то не занима, ја терам по свом.

Ја сам Србин, Циганин, Црногорац, Ром...”

Да ли сте верник?

Верујући сам човек. Држим се црквене традиције, али имам личне односе са Богом, као и већина Срба. Ми смо са Богом на „Ти”, а ретко на „Ви”. Знам све о расклу, о прекиду црквених односа између Рима и Цариграда. Али, сад ме брине могући ракол у српској православној цркви због свега што се догађа на Косову и Метохији, али и због покушаја умањења значаја и полазне моћи српске православне цркве.

По чему памтите детињство?

Кад смо 1941. године, почетком Другог светског рата, из Руме протерани у Београд, брат Никола је остао са мајком, а ја сам се три године мотао по српским избегличким домовима. До овог одвајања је дошло, због тешког живота, а и због чињеница да сам у међувремену стекао очуха, а он и ја се нисмо волели... У почетку сам био у Београду, а затим у Матарушкој Бањи. Био је то страшан период. Деца су умирала од глади и болештина. Потом сам, због покушаја бежања, одведен, по казни, у село Црљенац код Петровца на Млави. У том селу је живео свештеник руског порекла који је имао библиотеку. Читао сам јако озбиљне књиге. Ту ме мајка нашла 1944. године. Имао сам једанаест година, а већ сам био човек!

Колико сте се давали спорту?

Играо сам, после рата, одбојку за Славен из Руме. Били је то врло озбиљно, а играо сам и стони тенис који смо тада звали пинг-понг. Из пинг-понга су ме „избацили” Кинези. Кад сам видео како играју бацио сам рекет... Био сам, потом, годинама члан управе у Партизану. Уз мене је ту био и песник Душко Радовић. У једном периоду Миљан Миљанић ме звао да пређем у Црвену звезду, али пошто ми ништа нису понудили остао сам уз Партизан до данашњих дана.

 Кад сте почели да пишете?

У Београд сам дошао 1957. године из Новог Сада, где сам био шеф стоваришта зрењанинске пиваре. Позвао ме Васа Поповић, чувени новинар, „Политике” и мој ментор. Требало је да буде покренута „Илустрована политика”, али није. И Васа ме теслимио „Јежу” и Љубиши Манојловићу, главном уреднику. Ту сам брзо напредовао до уредничког чина и Љубишиног помоћника. .

А кад је књижевност у питању?

Још у шеснаестој година сам писао песме. Мика Антић, чувени песник, био ми је добар друг све до његове ране смрти. За мој књижевни рад најзаслужнија је „Политика”. Посебно покојни Коста Степановић који је био уредник „Дечије стране”у „Политици”. Он ми је годинама наручиво текстове. Суботом хумореску, а четвртком песму или причу за децу. И тако до мојих првих падова.

Зашто сте „падали”?

Био сам антикомуниста. Моје радове, а написао сам четрнаест телевизиских драма, скидали су , па враћали. Јодном се то догодило и због мог скандала у Загребу. Најдужа забрана мог рада за телевизију трајала је две године. А поново су ме позвали због писања текстова за Зорана Радмиловића и његове емисије „Петком у двадесет два”. Он је то играо до смрти... Тако је то било са комунистима. Спортски речено мало сам био у игри, а малу на клупи за резервне играче. А ови данас ме, једноставно, не пуштају...

Шта је то било у Загребу?

Био је то пијани скандал. Прича је била о Србима и Хрватима. Кад је стигла полиција ја сам рекао: „Имам имунитет као страни држављанин. Долазим из Србије. Једном сте ме протерали 1941. године нећете и 1964.” То је добило политичке размере. Ишло је до Броза... И „добио сам” месец дана затвора у Падинској Скели... Ипак, захваљујући Добрици Ћосићу и министру Срби Савићу био сам повлашћени затвореник.

А зашто сте стали уз Милошевића?

Тада, у току Осме седнице Савеза комуниста Србије, мој национализам се уклопио у тек пробуђени национализам у Србији. А моје име је 1989. године, на предлог Удружења писаца, стављено на списак кандодата за Скупштину. И ја сам изабран... Тако је почело моје пријатељство са Милошевићем које је прекинуто његовом смрћу, а биле је прекида и за живота.

Да ли сте били у СПС-у?

Не. Никад. Чак сам правио и вицеве на ту тему. Рекао сам: „Могу само да вам будем председник, а ви председника имате”. Нудили су ми да будем подпредседник Владе, министар... Све то сам одбијао из простог разлога што сам, као и сад, на политику гледао мало комотно, боемски... А пошто ми је Милошевић био пријатељ то ме убацило у привидни врх државе. Имао сам позајмљену моћ.

Шта Вам је Он казао?

На његово питање „зашто нешто не прихватиш” рекао сам му: „ Ја не бих био твој службеник ни пет минута. Јер, ти би тражио од мене оно што ти хоћеш, а ја се задовољан дружењем у коме имамо иста права. Међутим, изабран сам за председника Матице исељеника Србије. Моја намера је била да се од Матице направи Српски конгрес, али, рат и избеглице су ме самлели, па је, на мој предлог, основан Комесаријат за избеглице, а ја сам изашао из те приче.

Ипак, да ли сте имали користи од власти?

Нисам, али политика је и „куплерај”, а тешко је поверовати да је неко у куплерају сачувао невиност без обзира колико је стварно невин. А ја сам желео сам само учешће, а не деобу. Кад је 1993. године почело све са Крајином ја сам пребацио своје пријатељство из Београда на Караџића и Мартића. И њима сам био при руци као посредник између њих и Милошевића. Чак сам био и члан Сената Републике Српске.

А како сте сарађивали са Миром Марковић?

Нисам спадао у Мирине миљенике. Напротив. О ЈУЛ-у сам писао и причао свашта иако је та партија дело Слобе, а не Мире. То је био његов поклон њој. А ја сам на примеру ЈУЛ-а и СПС-а јавно тврдио како мала риба може да поједе велику... И после Дејтона сам саветовао Милошевића да поднесе оставку... Наравно он је био државник са грешакама, а то је, ипак, боље него бити грешка без државника...

Шта од Вас тражи Томислав Николић?

Ништа. Тома је један од људи са којим причам о политици. Нема никакве специјалне захтеве према мени. Веома га поштујем као човека који је сазрео у политици и који изврсно ради свој посао. Поштен је и праведан.

Како себе објашњавате?

Залажем се за мрвицу права на национализам које имају сви народи. Од комуниста смо наследили став да је националиста дете шовинисте, али тако не мора да буде. Национализам може да буде здрав и болестан. Здрав национализам је кад отворено кажете „моји су ми најважнији”, а болестан кад кажете „једино су ми моји важни”. Ја сам здрав српски националиста.

Колико се дајете породици?

Породица је основа живљења. Моја покојна жена Симка и моја садашња жена Љиљана су ми биле и остале велика подршка. А уз мене су имале шта да трпе. Трпеле су ме обе жене и све троје деце, једно време, чак и истовремено. Јер, нисам се развео од Симке. Она то није хтела. Били смо у браку до њене смрти, до пре седам година. А тада је моје треће дете, које сам признао, имало већ двадесет година. Тек после тога ушао сам у брак са Љиљаном...

Кад се „окренете” шта видите?

Видим један живот који је могао да буде и другачији, а хвала Богу није. Јер, свако свој живот проводи онако како мора, а не увек, онако како жели. Не одричем се никога и ничега. Моје генерално опредељење је било и остало непромењиво у свим сверама живота. Моја једина нада је да ова равнодушност, у целом свету, мора престати. Спадам у људе који песнички размишљају и кад говоре о политици. Ево моје патриотске песме о Србији, али, у преносном смислу, и о свима који су уз мене и које неизмерно волим:

„Последња си моја синагога.

Мој последњи Петровград и Рим.

С тобом, можда, могу и без Бога,

а без тебе не могу ни с њим”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.