Много књига, мало књижевности

Врање – У граду Софке, Миткета и Коштане одржана је 44. „Борина недеља”. Ова седмодневна светковина културе отворена је беседом Радослава Петковића, прошлогодишњег добитника награде „Борисав Станковић”. О Бори Станковићу у српској књижевности и култури говорили су Александар Јерков и Јован Пејчић. Књижевни портрет Владимира Пиштала осветлили су Михајло Пантић и Ненад Шапоња, а Синише Ковачевића – Ивана Димић и драмски уметници Лепомир Катић и Бошко Пулетић. О антрополошком делу Бојана Јовановића говорили су Владета Јеротић, Петар Влаховић и Жарко Требјешанин. Представљена су и песничка дела Живорада Недељковића, Гојка Божовића и Зорана Пешића Сигме.

Изузетно је био занимљив округли сто посвећен теми – Треба ли Србији књижевност. Александар Јовановић истакао је да је књижевност средишњи део српске културе, и по много чему најважнији. Она у себи, и у складу са својом природом, чува језичке, културне и цивилизацијске слојеве свога народа. Митска и религијска веровања и обичаји, историјска раскршћа и лутања, национални узлети и несреће, веровања и надања читавих генерација, свакодневни живот – све је то уткано у њено памћење. Упркос томе, однос државе према књижевности је бедан. Држава не осећа потребу да негује и снажи своју књижевност. Не зна шта би са њом, а још мање зна шта би са идентитетом. Државу, сва је прилика, више интересују други видови уметности, рецимо позориште и филм. Неопходно је да држава препозна значај књижевности за свој национални и културни идентитет, да направи дугорочни програм, изабере или однегује одговарајуће људе за његово остварење.

Данас су књига, књижевност и људи од књиге све више на друштвеној маргини, сматра Петар Пијановић. А могло би и морало другачије. Књижевност ствара вредности и промовише укус, сензибилитет, пожељне културне обрасце, а са тим и свест о значају наше националне културе и њеном угледу у свету. Зато је књижевност потребна Србији.

Погрешно се мисли, каже Мило Ломпар, да је књижевности било много теже у идеолошким временима и да су сви проблеми нестали падом Берлинског зида и комунизма. Идеолошки притисци су остали, али су другачије обликовани. Уведен је термин – политичка коректност. Данас настају дела која подразумевају политичку коректност. Књижевност се одрекла своје субверзивне делатности.

Радивоје Микић је указао на преуређење књижевних граница. У једном недељнику, недавно је Александар Тишма назван војвођанским и европским писцем, оно српски се изгубило. Од стабла српске књижевности одвојиле су се босанска и црногорска, а сада се одваја и војвођанска књижевност. Политичке прилике у држави се, очигледно, преносе и на књижевност. Микић је подсетио да је фонд часова српског језика смањен још пре неколико година, што није било случајно. Измењени су и програми лектире: национална дела замењују се подеснијим садржајима. На делу је рат који српску књижевност треба да претвори у игру, забаву, доколицу. Оно што се догодило у економији, у којој је све разорено, догађа се и у књижевности.

Наравно, каже Горан Максимовић, да нам треба књижевност, само је питање каква. Најмање нам је потребна политички коректна књижевност. Србији су потребни политички некоректни писци, а тога нема. Србији су данас потребни оштри, бескомпромисни сатиричари који ће разобличити све наше илузије и натерати и народ и власт на отрежњење.

Бојан Јовановић је похвалио наше афористичаре и један цитирао: „Не би требало да хапсимо цењене грађане само зато што су криминалци”. Књижевност се поткопава, све се чини да се смањи њен значај и утицај. Национална књижевност се негира и често оптужује за све наше недаће. Књижевност је постала неважна, много већу проходност имају филм и позориште јер се преко њих лакше шаљу политичке поруке. Јовановић је скренуо пажњу и на нестајање књижевне критике. „Борина недеља” завршена је синоћ уручењем награде „Борисав Станковић” Жарку Команину за роман „Љетопис вјечности”.

Зоран Радисављевић