Два човека и пејзаж

Високорезонантни филм „Како сам провео лето” Алексеја Попогребског, са свега два лика, уколико не рачунамо и онај трећи, можда и најзначајнији – пејзаж Чукотке у арктичком кругу у који је смештена драмска радња, епика лудила и неспоразума, довео је после много година одсуства руско филмско дело у главни такмичарски програм Берлинског фестивала. Резултати су познати, филм је освојио три „Златна медведа“ . Два су припала глумцима Григорију Добригину и Сергеју Пускепалису за најбоље мушке улоге, а трећи врсном сниматељу Павелу Костомарову за изузетан допринос филмској уметности.

Заслуге за овакав успех највише припадају сценаристи и редитељу Алексеју Попогребском (1972), припаднику нове генерације руских филмских стваралаца који су пронашли сопствени филмски језик причајући једноставне приче утонуле у реализам, захваљујући којима су посрнулу руску кинематографију почетком новог миленијума снажно вратили на међународну сцену.

Име Алексеја Попогребског, свршеног московског студента психологије и преводиоца са енглеског (син сценаристе Пјотра Попогребског), није непознато ни нашој публици. Напротив, са филмом „На путу за Коктебел“, који је радио заједно са Борисом Хлебниковом, боравио је на београдском Фесту, на којем је био виђен и његов други филм „Једноставне ствари“. Изврсно написан, психолошки сложен и дубок, врхунски реализовани „Како сам провео лето“ Алексејев је трећи филм. Најзрелији и најснажнији, снимљен у тешким и непредвидљивим климатским условима, у арктичкој изолацији, уверљиво и готово документаристички. Пред очима гледалаца развија се однос између два радника у метеоролошкој станици, различитог животног доба и искуства, чију ће дневну рутину прекинути, а потом и потпуно променити, изненадно примљена вест о трагедији у породици...

Одакле је потекла ова и оваква филмска прича?

Још као дете био сам фасциниран поларним истраживачима и прочитао сам готово све њихове мемоаре који су објављени у Русији. Тако се може рећи да сам сценарио за овај филм градио годинама. Наравно, био сам  потпуно свестан да сценарио који се гради око само два лика никако не може бити нити мој први, нити мој други филм. За тако нешто било ми је потребно много више искуства као филмског ствараоца. Дуго сам размишљао и о томе да пронађем себи партнера косценаристу, а онда сам једног дана сео и почео да куцам сам.

Зашто сте за локацију снимања одабрали Чукотку?

Радили смо истраживања током припрема за снимање филма и пронашли поларну станицу Валкаркај на најсевернијем рту Чукотке. Уколико погледате мапу видећете да је то буквално крај света. Одушевљен и заљубљен у пејзаж који сам пронашао за свој филм, показао сам на мапи то место глумцу Сергеју Пускепалису, за кога сам и написао наменски једну од две мушке улоге, и тада сам доживео невероватно изненађење. Пускепалис је дуго гледао мапу и тихо изговорио: „Живео сам у близини чак девет година.“ Када је био дете, његови родитељи су радили у нуклеарној бази на Чукотки. Пускепалис се тако са својим ликом сезонског поларног метеоролога потпуно сродио од самог старта.

Сергеј Пускепалис је играо главну улогу и у Вашем претходном филму „Једноставне ствари“, али је занимљиво то што је он заправо позоришни редитељ?

Сергеја сам упознао преко његовог сина Глеба који је играо главну улогу у мом првом филму „Коктебел“. У „Једноставним стварима“ Сергеј је дебитовао као филмски глумац и за портрет недовољно плаћеног анестезиолога болнице у Санкт Петербургу освојио је бројне међународне награде. Сергеј поседује тај веома посебан дар пројектовања интензитета аутентичности. Њему се у сваком тренутку верује.

Верује се и његовом млађем партнеру Григорију Добригину, који игра младића чија незрелост и несмотреност доводи до драме епских размера?

Добригин је у том тренутку завршавао позоришну академију и ово му је била прва филмска улога. Занимљиво, он је рођен на Камчатки, тако да је и њему поларни амбијент веома познат. Када сам га видео у једном студентском филму, знао сам одмах да он може бити сјајан партнер Пускапалису, јер сам осетио његову унутрашњу снагу и могућност да се веже за свој лик. На снимању је напорно радио, све што сте видели истинито је – он је тај који се верао по стрмим стенама и скакао у Арктички океан. Није хтео дублера. Нисам љубоморан што је „моје откриће“ постало акциони херој у блокбастер филму „Црно светло“, док сам ја још био са овим мојим филмом у фази постпродукције.(/slika2)

Да ли је и сцена сусрета са поларним медведом истинита?

Поларни медведи су чињеница живота на Чукотки. Током септембра они постају свакодневни догађај. Када нам је један од њих изненада ушетао у кадар, то је било нешто најстрашније што смо у животу искусили. Добригин је почео да бежи, те су страх и ужас који се виде на његовом лицу и те како истинити.

Ви сте лично имали сјајног партнера и снажну потпору у директору фотографије Павелу Костомарову који је и врстан документариста. Захваљујући њему сурови и непредвидљиви пејзаж Чукотке постаје трећи снажан лик у филму „Како сам провео лето“?

Осим што је изврстан сниматељ, Костомаров је остварени редитељ документарних филмова. Његов осећај за широкоугаоне планове донео је филму снагу, пренео однос између два човека на огромно природно пространство. У праву сте када кажете да је пејзаж трећи главни лик у мом филму. Он је индиферентан на људску драму, људску глупост и несрећу. Он води свој живот, према сопственим правилима и законима, а људи су ту да их поштују и следе, да им се прилагоде а не супротстављају, уколико желе да преживе.

Два човека и пејзаж, најкраћи је опис Вашег филма. Звучи шашаво, а Ви сте од тога направили изузетно хуман, чак и еколошки освешћен филм велике снаге и за дуго памћење?

Најболнији део у целокупном процесу настанка овог филма био је писање сценарија. Одузео ми је године, постао је део мене, огроман део себе сам у њега уложио, како би прича о односу два човека и природе дате од Бога могла да дотакне гледаоца и на личном и на универзалном плану, ма где се он налазио. Уколико сам у томе успео, моја мисија је извршена.