Корак ближе друштву

Тешко је говорити о заштити права особа лишених слободе, а имати у виду не само затворенике и притворенe него и особе сa хроничним менталним поремећајима, као и децу и младе са тешкоћама у развоју. Ипак, стручњаци који су протеклих дана на страницама ,,Политике” писали о овој деликатној теми указивали су и на оно што је заједничко свим овим специфичним групацијама: да друштво не треба да се од њих ограђује смештајући их у огромне издвојене зграде него, напротив, да покушава да их, колико је то могуће, врати у нормалније услове живота.

Овај захтев се, у извесном смислу, односи и на притворенике и затворенике, којих је међу особама лишеним слободе далеко највише (тренутно око 11.500). Захтев за њиховo краћe задржавање иза решетака односи се пре свега на оптужене којима се, сматра се, олако и без ваљаних разлога одређује притвор. Међутим, утисак је да се управо тако поступа јер истражни органи настоје да обезбеде присуство оптужених у сваком тренутку. Наводно се тиме постиже ефикасност у раду, мада у многим случајевима није тако: поступци трају месецима, па и по годину-две, па је притворених тренутно око 4.000. Стручњаци сматрају да би требало да их је мање и да би то био доказ ефикасности правног система.

Тиме би била смањена укупна пренасељеност наших затвора (у Европи је индекс 115, а код нас 150). Пренасељености поготово доприноси велики број осуђеника. Саопштен је податак да је 40 одсто њих на издржавању казне до шест месеци. Они су, сматра се, погодна популација за решење проблема затворске пренасељености ако се чешће примењују такозване алтернативне санкције које се своде на издржавање казне изван затвора. Алтернативне санкције су европски тренд и није чудо што се и у Србији све чешће помињу. Ове санкције су добре за алтернативце, али и за оне у затворима. Јер ови други ће имати више простора у својим собама, што значи да неће бити спавања на поду и ,,на три спрата”, веома скраћених дневних шетњи итд. Што се алтернативаца тиче, они ће се на тај начин заштитити од погубне ,,затворске инфекције” која и ситне преступнике зна да претвори у оне крупне.

Стручњаци упозоравају и на ургентност промене здравственог третмана затвореника. И на једну овдашњу ,,системску грешку”: медицинским особљем које о њима брине руководи затворска управа, што умањује могућност заштите затвореника од физичког насиља и тортуре. Ако су лекари део управе, онда је тешко очекивати да ће током прегледа констатовати да је насиља над затвореницима било.

Најзад, кад је реч о особама са хроничним менталним поремећајима, брине чињеница да је њих чак пет хиљада смештено у болницама и стационарима затвореног типа. Од тога, пет таквих болница располажу са три хиљаде лежајева, а остало су велике установе социјалне заштите. То су стационари са по неколико стотина до хиљаду болесника у којима је тешко организовати програме рехабилитације.

Слично је и са установама социјалне заштите за децу и младе са тешкоћама у развоју (укупни капацитети 1.500 лежајева). Будући да не постоји одговарајућа подршка породицама које желе да се саме брину о својој деци, она су често препуштена колективним центрима. Кад би, међутим, постојала већа подршка надлежних служби, породице би могле саме да брину о овој деци, што је свакако хуманије.

И управо је о томе реч – друштво се очигледно мора тако организовати да смањи број оних за које је неопходно да буду иза решетака разних установа затвореног типа. Прво, зато што је то праведно према онима који не заслужују да на тај начин буду издвојени из друштва, и друго зато што се тако уноси неопходна хуманост у односу према онима који остају иза високих зидова великих издвојених центара и завода. Јер, биће их мање у тим затвореним просторима, а то је први услов њиховог нормалнијег живота.

(Од сутра нова ,,Политикина” серија:
Како контролисати хуманитарне фондове)