Сем себе и свог талента немам ништа!

Она, по природи свог заната, може да заустави време у одређеним животним тренуцима. Ипак, Вукица Микача-Ловрен није чаробњак. Она је „само” уметник фотографије. И то један од бољих на просторима бивше, велике Југославије, па и Европе.

Рођена је, каже, „осамнаестог дана априла, једне године, у слатком херцеговачком граду Коњицу, на бистрој Неретви” и додаје: „Нашла сам податак да је и Леонардо да Винчи рођен тог дана и тог месеца. Тако да ми је то диван знак”.

Одрасла је уз оца Милоша, мајку Мирјану и годину дана млађу сестру Веру. Мајка им је преминула 1998. године. Вукица се од тада потписује и мајчиним презименом. На тај начин жели да се одужи мајки за све жртве и љубав коју јој је давала.

После завршене библиотекарске школе покушавала је да студира италијански језик и историју уметности, али стигла је само да, студирајући уметност, много научи о складу, хармонији и композицији „чаробног четвороугла” у који је смештена свака слика нашег видног поља.

Како вам је било у време одрастања?

Сестра и ја смо живеле у складној породици у којој се нико није свађао, поготово не родитељи. Биле смо уважаване као велике личности иако смо имале четири и пет година. Нико нас није спутавао. Чак смо и подржаване, а то је јако важно. Мислим да ми је због тога и темељ живота јако добар. Али, није добро што нам је мајка у „судару” са комшијском децом говорила „паметнији попушта. Повуци се”. И сад ми то „повуци се” некад смета у послу  

Да ли јурите посао или он вас?

Мени се посао отвара као „лепеза”. Отац ми је купио фотоапарат кад сам имала тринаест година, а у „Политику” сам дошла четири лета касније. Уредник ми је био рокер Пеца Поповић. На првом задатку сликала сам навијаче Ајакса у Београду, на стадиону Црвене звезде. Био је то мој први, али не и последњи сусрет са спортом. Следећи пут сам својом „фотком” украсила насловну страну „Звездине ревије”... А потом сам у новине унела слике „Бјелог дугмета”, „Индекса”, Здравка Чолића... Терезе Кесовије... 

Колико вам прија слобода?

Никад нисам подносила било какве стеге. И сад сам слободна као птица на грани. Додуше, везана сам за удружење уметника „УЛУПУДС”, преко ког остварујем сва права о стажу и здравственом осигурању, а за све остало се сналазим. Немам боловање, суботу, недељу, празник... Зато, признајем, нисам без стрепње. Стрепим због старости. Упркос свим љубавима - ја сам, ипак, сама...

Како мерите снагу успеха?

Највећи успех је кад неко у мом раду примети искреност, квалитет и оданост томе што радим. Мој највећи успех је што ми се радови чувају у два музеја. Тридесет мојих радова је у Музеју позоришне уметности Србије у Београду, а два портрета, Тање Бошковић и Соње Вукичевић, се чувају у музеју Примењене уметности у Београду. Ова два музеја су ми веома значајна, јер у првих четрдесетак година живота нисам успела да направим ни сопствену породицу ни сопствено дете.

Зашто нисте и папарацо?

Нисам агресивне природе, па не могу таква да будем ни у послу. Не могу некоме да урадим оно што не желим да неко уради мени. Више сам салонски фотограф. Радим у позоришту. У „Атељеу 212” сам била ангажована тринаест година. А сад је моја „адреса” позориште „Бошко Буха”, па и сва остала. Припремам омоте за књиге и ЦД за музичаре. Учинила сам то за Бајагу, за Јадранку Јовановић... Сарађивала сам и са више од пет хиљада људи широм света...

Да ли сте често и „естетски хирург”?

Пре бих рекла да сам естетски фотограф. Али, нисам заговорник „пеглања” у фото-шопу и мењања лика и карактера особе. Бавим се естетиком, па видим који је угао за одређену особу најбољи. Чувам тако не само особу са којом радим већ и себе, своју уметност.

Чиме сад улепшавате Београд? 

Колегама из „УЛУПУДС-а” и ја имамо велику изложбу на паноима, на Калемегдану, на потезу од француске амбасаде ка кипу „Победника”. Трајаће до 12. маја. Изложба се зове „Музеј на отвореном”. А после тога ћу учестовати на изложби „Мајски салон” у музеју Примењене уметности у Београду. У јулу ћу, у Бару, у двору краља Николе, имати изложбу „Врт маслина”, а у октобру ћу излагати своја дела у галерији „Прогрес” у Београду...

Шта све утиче на фотографију?

Потребан је, пре свега, таленат, неисцрпан рад, а подразумева се и образовање. Значајно је све што човек прочита од Јеротића до Платона, од Крлеже до Јесењина... А о слушању добре музике да и не говорим. Драгоцено је и дочекивање изласка и праћење заласка сунца на мору. Обилазак „Прада” и „Лувра”... Све то оплемењује човека и пресудно утиче на сваку његову делатност, па и на снимање добре фотографије.

Да ли имате свој атеље?

То ми је болна тема. Сем себе и свог талента немам ништа. Ни простор за живот, ни простор за рад. Станујем у једном малом стану са оцем и сестром, а радим код оних који ме позову на сарадњу. Овим што немам на најбољи начин одсликавам положај уметника у Србији. А толико желим да имам свој мир, своју столицу, своје огледало, свој парфем...

Како живите?

Особа сам која не прави компромисе. Доследна сам у областима у којима мислим да најбоље функционишем, па не спадам у естрадну групу људи. Зато ми се све своди на чињеницу да имам велико духовно, али не и материјално задовољство. Тешко живим... Добра страна моје слободе у животу и раду је што нико не може да ме натера да радим оно што не желим и оно иза чега не стојим. Али, кад ми на изложбу дође две, три хиљаде људи мени је пуно срце...

Да ле је излаз у одласку у свет?

У време студија била сам, због учења језика, у Берлину, а пре и после тога код пријатеља у Амстердаму. И сад тамо одлазим. Члан сам удружења страних новинара и фотографа. И то ми је омогућило да осетим нове мирисе и укусе, другачија напајања и нову врсту уживања. А кад се вратим у Србију свет око себе посматрам из другог угла. Ми смо, ипак, земља са предзнаком „веровали или не”. Али, навика је друга природа, па носталгија чини своје...

А где вам је ту љубав?

Мени је са љубавима, углавном, све по шеми: „или - или”... Или је немам, или све пршти од страсти. Али, из ове перспективе, кад је о љубави реч, сад бих другачије поступила. Не бих толике године проводила сама. Ипак, признајем. Мало ко ми се по свему допада. Тешко се отварам, али кад се то догоди онда је то потпуно и искрено до краја. Ипак, кад све то прође дуго патим. Јер, љубав не може да се планирао као кредит за куповину кола...

И шта сад?

На срећу сад имам дивног пријатеља. Дуго се знамо. Били смо само пријатељи петнаест година, а сад се то пријатељство, буквално, стицајем околности, преточило и у љубав. И сад се питамо зар смо морали да допустимо да нам толике године „исцуре”... У љубави се плашим монотоније и потписивања брачног уговора. Све то може да поквари чаролију нашег односа. Зато и нисмо заједно. Живим са сестром и оцем, а забављам се са најбољим пријатељем.

Да ли познајете љубомору?

У послу не. Нисам тај тип. Напротив, радујем се успеху других. Али, у љубави да. Желим да га чувам само за себе. Јер, волим да се све време истражујемо и упознајемо у свим односима.

Да ли сте самоуверени?

Кад је посао у питању – да. Потпуно! Јер, у послу сам јака као челик. Ево једног примера: Радила сам за Ђинђића плакат „Поштено” и казала сам му: „Нећете како хоћете већ како вам ја кажем”. И прихватио је мој став. Фотоапарат ми додаје неки ауторитет. Али, приватно сам као „памук”. Нисам баш самоуверена. Све зависи од друге особе. То вам је као у спорту: што имам бољег саиграча и ја боље играм.

Шта цените у мушкој природи?

Искреност. Поштовање. Поглед у учи и једну малу дозу дивљења према мени. А волим и кад је он мој заштитник.

Како говорите о сексуалности?

Потпуно отворено. Посебно са партнером. Зато што су еротика и сексуалност најзначајнији животни односи које стално морамо неговати. И речима, и додиром, и погледом... Из тих односа црпе се главни животни сокови.

Чиме сте плашили мушкарце?

Нисам ни јака ни захтевна, али проблем је у томе што ја, изгледа, више видим и више чујем него друге жене... То зовем емотивном памећу, коју мушкарци баш и не воле. 

Да ли сте, понекад, усамљени?

Јесам. Имам често „разговоре” са собом, па и кад сам у досадном друштву често одлепршам на другу страну.

Како себе доживљавате?

Задовољна сам собом кад је реч о уметности. Али, прилично сам неспособна за практичан живот, а и претерано сам емотивна.