Чехов, антрополози и други

Битеф који је на видику, 44. по реду – од 15. до 25. септембра – ове године је без уобичајеног фестивалског слогана. Остаје, наравно, она незамењива,  позната пратећа синтагма: Нове позоришне тенденције. Ако бисмо ми некаквим слоганом, више маркетиншке природе, кратко обележили долазећи фестивал, он би могао да гласи: Мање наслова – више уметности.

Пред „излогом” 44. Битефа, у његовој електронској форми, разговарамо са Јованом Ћириловим, уметничким директором фестивала и његовим селектором свих ових дугих година. Овогодишњи програм, као и неке претходне, бирао је заједно са редитељком Ањом Сушом.О слогану нам каже како се сложио са њеним предлогом да га ове године прескоче и тако провере реакције публике. Наиме, досад је било и извесних пребацивања да је избором појединих представа „промашена тема” задата у том фестивалском „поднаслову”. Што се тиче жртвовања квантитета у корист фестивалског квалитета, или за исте паре мање а боље (и скупље), прокоментарисао је:

–Држали смо се оне британске девизе: „Нисмо довољно богати да купујемо јевтине ствари”. Зато овога пута имамо само десет представа, али за неке можемо рећи да су апсолутни врх позоришне уметности данас. Таква је, рецимо прелепа представа ТР Варшава Т.Е.О.Р.Е.М.А, коју је режирао и, према делу Пјера Паола Пазолинија, филму и роману, написао Гжегож Јажина. Или, пошто се Ања Суша и ја увек трудимо да, у доброј традицији Битефа, представимо и неко јако добро ново име, овога пута то је свакако Јан Лауерс, са Нидкомпани из Брисела, из чије смо изврсне театарске трилогије изабрали прву и трећу драму –  „Изабелину собу” и „Кућу јелена”. Две представе истог аутора – режија, текст, сценографија– по форми су доста различите.

Јован Ћирилов са одушевљењем говори о „Изабелиној соби”:

– Ова представа белгијског редитеља вам је као некаква дива асолута. Та синтеза више сценских уметности никог не оставља равнодушним. Задовољство је за све позоришне гурмане. Лауерсова главна јунакња прича своју антрополошку причу, јер она је то, ходајући од једног до другог предмета које је донела из Африке и са Блиског истока. Све то покреће питања о нашем односу према историји и другим световима. Пред београдском публиком биће једно тотално позориште, изузетно спектакуларно, дубоко.

У овој селекцији веома важан је и Чехов, и то „двоструко”. Долази нам „Ујка Вања” берлинског Дојчес театра, у режији недавно преминулог Јиргена Гоша, кога наша публика памти по сензационалном „Магбету”, награђеном на 41. Битефу. Његова представа нови је корак у тумачењу Чехова, баш као и она друга –„Три сестре” московског театра Около и Јурија Погребничка, једног од најистакнутијих руских редитеља савремене оријентације. У представи, којом ће се завршити овогодишњи Битеф, видећемо три сестре, али пута два, у две генерације. Дакле, укупно шест глумица. Ово иначе није интегрално штиво, већ су „Три сестре” испричане кроз изабране цитате из Чеховљевог текста. И једна занимљивост, у вези са називом московског театра:  Около на руском значи – поред, а театар је управо поред дома чувеног Станиславског, првог редитеља који је постављао на сцену драме славног писца. Има у том имену и симболике, и лаке ироније, јер они су читаву вечност удаљени од Станиславског, што је данас тренд у руском позоришту: мало се од њега одмаћи и неробавати његовим театарским правилима. Ове две представе на Битефу, као и обележавање 150-огодишњице рођења великог писца, добри су разлози и за организовање округлог стола на тему „Чехов у 21. веку”.

Осим поменутих Јажине и Гоша, у септембру ће београдска публика видети и дела још неких њима добро знаних позоришних уметника. Такав је пре свега Душан Јовановић, који је део историје Битефа. На фестивалу далеке 1972. године он се представио са „Спомеником Г2”, а ево га поново са истим насловом, али овога пут радио је, са Јанезом Јаншом, који није политичар већ редитељ, духовиту реконструкцију своје некад на Битефу награђене представе. Извешће је Маска и Местно гледалишче љубљанско, а на сцени ће, као и некад давно, опет бити Јожица Авбељ. На овогодишњем фестивалу су и Еурипидове „Баханткиње”, које је у Народном позоришту режирао Стафан Валдемар Холм, нама добро познати Швеђанин.

И још мало антропологије на 44. Битефу и – позоришта призора, како је Ћирилов окарактерисао представу „Тужни тропи” италијанске Компаније Вирђила Сијенија из Фиренце. Она је инспирисана делом чувеног антрополога Клода Леви-Строса, који је истраживао културе примитивних друштава. Са својим театарским истраживања представиће се на фестивалу и Корнел Мундруцо/Ивет Биро (Будимпешта), са „Франкенштајн-пројектом”, и наша Далија Аћин са пројектом „Ко би хтео маму као моју”.