Напредак или горчина

Нема сумње да вандалско насиље са потмулим политичким циљевима оних чији је даљински управљач окренут према хордама „патриотског“ или „традиционалистичког“ набоја почиње да прелива чашу наше свеколике толеранције.

За разлику од прошле године, Србија је одлучила да се одржи дефиле. Па шта буде. А било је. Зато је важно утврдити шта Запад сада каже.

Песимисти извлаче закључак да је Србија и даље толико близу насиљу, а далеко од толеранције да јој засад и није место у Европској унији, лако заборављајући да је она своје демократске стандарде брусила вековима.

Оптимисти увиђају да је, само деценију од ратова и моралних наказа које су младима нуђени као хероји, у Београду ипак одржана нова манифестација промоције слободе.

Напредак или горчина. Продор у остваривању људских права у Србији, или потврда назадности? Похвала европским вредностима којима се Србија споро и болно примиче, или „лоша порука” која би могла негативно да се одрази на даљи ток процеса евроинтеграција?

Радује нас то што је Европска комисија геј параду оценила као „потврду слободе изражавања” и одбацивање дискриминације, без обзира што ми ову похвалу плаћамо са најмање милион евра штете нанете Београду.

Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин оштро осуђује насиље – по чему се не разликује од огромне већине овде – али закључује да је из Београда у свет послата „изразито лоша порука, која може негативно да утиче на одлуку Холандије о даљем напретку Србије на путу ка ЕУ”.

Ова земља свакако није протестантска либерална Холандија чије алтернативно друштво предњачи у хомосексуалним слободама, легализацији лаких дрога или еутаназије.

Отуда сасвим конкретно питање: да ли Кацин власти у Хагу наводи да акценат ставе на насиље изазвано одбраном геј-слобода – па да то искористе као аргумент да нам и зато не треба дати статус кандидата за ЕУ.

Или ће демократска Холандија похвалити српску демократију која је уз све очекиване ризике и по цену толико повређених полицајаца зајемчила слободе и одбацила дискриминацију – па то искористити као аргумент да треба да добијемо статус кандидата за ЕУ.

Парада поноса јесте тест достигнутог нивоа људских права, али није на листи услова за улазак у ЕУ иако је створен утисак да пут до Брисела мора да води преко београдског парка Мањеж.

Они у ЕУ могли би да се присете колико је времена требало да се манифестације ЛГДП популације безбедно одрже у Лондону, Паризу или Берлину. Да констатују да и данас такви скупови иритирају патријархалне чуваре традиционалних вредности.

Могли би да чују копредседницу Извршног одбора међународне организације за заштиту геј и лезбијских права, такође са седиштем у Бриселу, која каже да се београдска Парада поноса ни по чему не разликује од инцидената који су својевремено пратили сличне догађаје у осталим европским градовима

Зар неко очекује да Србија за десет година има траву Вестминстера? Треба времена – и много рада са људима. Промене се не дешавају саме од себе.