Тражим инсајдера за српску културу

Он је, истиче, човек са вишком енергије, па му није тешко да, упркос свим тешкоћама, себи и својој породици омогући оно што му је најважније: квалитетан живот у сваком погледу.

Иван Бекјарев, глумац, професор глуме и јавног наступа, рођен је 6. априла 1946. у Београду, у браку Ђорђа, економисте, и Радмиле, домаћице.

Глумом је почео да се бави још у основној школи. У  гимназији је то већ било професионално. А на Факултету драмских уметности уз њега су, стицајем околности, били  најбољи професори!

У браку са Милком, правником, има сина Вању (35), стручњака за менаџмент.

Ко Вас је увео на сцену?

Моје прве комшије и велемајстори глуме били су Оливера и Раде Марковић. Становали смо у истој згради. Позивао сам их на све моје аматерске представе и они су, понекад, долазили. А једног дана су ми приредили изненађење које сам доживео као чудо...

Шта се догодило?

Зауставили су ме на степеништу и казали ми да имају улогу за мене у позоришту које су они основали. Тада сам био на сцени са Оливером, Радетом, Мићом Томићем, Предрагом Тасовцем, Гутом Добричанином, Павлом Минчићем... И са том представом смо обишли Југославију. Било ми је више него лепо, а и добро сам зарађивао. За Академију су ме припремали Оливера и Раде.

Ко Вам је био ментор на Академији?

Шеф класе нам је био Миња Дедић, а затим нас је водио Миленко Маричић, а у једном делу наставе, на четвртој години, при раду на античком и класичном стиху, професор нам је био чувени Мата Милошевић. Тако сам од почетка до краја студирања глуме имао идеалну комбинацију педагога.

А ко је још био члан Ваше класе?

Били су ту Милан Гутовић, Јосиф Татић, Ђурђија Цветић, Соња Јауковић, Добрила Илић, Светлана Бојковић, Весна Латингер. Преко Весне и Ђурђе смо се везали за „Политику”, јер су им супрузи били новинари Павле Лукач и Авдо Мујчиновић.

Ко Вас је увео на сцену ЈДП-а?

Учинио је то 1968. године Бојан Ступица. Примио је већину нас који смо дипломирали са представом „Госпођа министарка”. Прогласили су нас тада за „Бојанове бебе”. Било је то чудо за оно време. А било би и за ово кад би неки директор позоришта примио двадесетак младих глумаца.

... а ко у Студио Б?

Глумац Стево Жигон је знао и за мој водитељски рад, па је предложио оснивачу Студија Б да узме мене за сарадника. Био сам члан прве екипе ове радио-станице коју је основала „Борба”. Био сам први водитељ, па и креатор читавог водитељског рада. Тако сам 1. априла 1970. године пожелео слушаоцима „добар дан” са ове радио-станице. И већ прве године постојања Студио Б је оборио све рекорде слушаности. А потом сам прешао у Радио Београд, тачније у Двестадвојку.

Које улоге посебно памтите?

У Југословенском драмском сам био тридесет три године. У том периоду сам имао око двадесет главних и четрдесетак других улога. Издвојио бих представе „Марио Мађионичар”, „Не очајавајте никад”, „Зврчак”, „Дундо Мароје”, „Ноћас је ноћ”, у Театру Т играо сам Санча Пансу, а у Народном позоришту сам за представу „Побратим” добио Октобарску награду Београда...

А на телевизији?

Најбољу улогу одиграо сам у серији „Бањица”. Реч је о бањичком логору. Играо сам управника логора Вујковића. После тога издвајам „Бољи живот” и моју улогу Курчубића, па улога Деспотовића у „Срећним људима”... А играо сам и у ТВ драмама, као на пример у „Сумњивом лицу” где сам био Јеротије...

Зашто више нисте у позоришту?

Отишао сам да бих био професор глуме. Али још играм у позоришту Славија, чак седам главних улога, јер ту су односи одлични, док је у ЈДП-у било, спортски речено, фаулова свих врста.

Како сад живе позоришта?

Годинама исти људи воде српски театар и довели су га на најниже гране. А томе је кумовао и Битеф, јер је највећи потрошач пара. А и пореметио је добар укус наше публике која више не зна ни где је ни шта гледа. А у ствари види да највећи део представа на Битефу не ваља. Али, сутра у новинама чита хвалоспеве о тим представама..!

Како то објашњавате?

Богаћењем оних који воде позоришта! Данас, на пример, Београд има мање позоришта него Тирана, али врло вероватно има више премијера него Лондон. То је могуће зато што премијера кошта најмање 50.000 евра. И зато их у Београду има свака два, три дана. Кад се ове две бројке помноже, видећете колики је то новац. А исту „униформу” имају и они који дају новац и они који раде и они који им пишу критике...

Зашто то не кажете јавно?

Рекао сам много пута, а казао сам и њихова имена. Међутим, њима се ништа није догодило, а мени јесте. Све су ми послове узели. И зато бих волео да неки Инсајдер прочешља очигледне сукобе интереса, непотизме и корупцију на културној сцени Србије.

Да ли је имати јахту знак успеха?

Јесте успех имати јахту у Београду. Додуше, моја је половна и стара више од десет година. Али, какав је то успех ако ја глисирам једном у месец дана. Јер, за сат вожње ми треба 200 евра. Па сад кажите да ли сам човек из џет-сета? Али, волим боравак на води. Увек сам имао чамце са кабином. Са једном таквом „јахтом”, од десет коњских снага, обилазио сам годинама сва острва на Јадранском мору.

Колико сте били у спорту?

Успели сам рекреативац и потпуно неуспели спортиста. Играо сам као јуниор фудбал у Звезди, али Миљанић ме дипломатски извео са терена и рекао ми да пробам у Палилулцу... Ипак, остала ми је љубав према спорту. Да нисам глумац, сигурно бих био спортски новинар. Члан сам скупштина фудбалског и кошаркашког клуба Црвена звезда...

Шта је сад са Звездом?

Мислим да Звезда сама себи копа јаму. То се види по понашању неких људи у клубу. На пример: засметао ми је њихов однос према Владимиру Петровићу Пижону, Звездиној звезди, кад је склоњен са места тренера, као и непрестано омаловажавање успеха Драгана Стојковића Пиксија. А и председник Лукић се окружио људима којима ту није место, па често не смем ни да кажем шта мислим. Зато ћу се вероватно повући из управе Звезде.

Које жене су „Ваше”?

Мушкарац прогони жену све док она њега не улови. Наравно да су жене увек бирале и срећан сам што је моја Микица изабрала мене. Жене су увек биле моја опсесија. Волим све што је лепо. И жене јесу нешто најлепше што је природа створила. Али, са женама човек мора да буде јако, јако опрезан.

А шта посебно волите код жена?

Памет, шарм и здрав, весео дух. А волим жене и људе уопште чија реч нешто значи. То је јако важно у свим односима, посебно у љубави. Јер, љубав је пре свега израз поверења. Ако се то постигне, онда љубав, у сваком случају, постоји. Све остало је варка...

О чему причате са Маријаном Матеус?

Све што сам радио за њу, на њеним промоцијама, било је бесплатно. Не плаћам ни ја њу, ни она мене. Замољен сам да се појавим на промоцији њене књиге. И ја сам то учинио. После ме Маријана позвала на своју модну ревију. Били смо потом на пар вечера заједно... Али, увек је ту била и моја Микица.