Тражим стан у Београду..

Беше овде неколико прича на тему некретнина у иностранству, али ме нико до сада није упутио у проблематику како то изгледа када из иностранства тражите стан у Београду.

Пре него што сам своју школу скупо платила чак сам мислила да ћу стан наћи одавде, из Африке, и да у Београд и не морам да одем. Тако је један Шкотланђанин, пословни познаник који је у то време живео у Истамбулу, стан у Торонту купио преко интернета, па кад ме је посетио пре неку годину, тражио је да му покажем тај део града да бар човек види где је купио стан.

Изгледало је тако лако.

Сада кад се осврнем на то искуство једино ми је лако да га поделим у неколико фаза.

У првој фази сам већ схватила да је физичка присутност неопходна, искуства су различита, другачијим очима видимо околину, а и треба одабрати правог агента. Најсмешније ми је било да слушам како је Београд издељен на 'елитне' делове, при чему је сваки близу „нечега“ макар то нешто била аутокоманда, станица ова или она, аутопут, велика продавница и томе слично.

У тој првој рунди сви ме упутише на Нови Београд јер је то део града с 'потенцијалом' и сви сад 'трче' тамо. И тако ја кретох по Новом Београду али све с каменом у стомаку јер оно што се не усудих да кажем ником беше да мени Нови Београд личи на Бронкс и да ми никад неће бити јасно каква је то инвестиција ако знојем зарађен новац стрпаш у стару зграду са гвозденим вратима, где се не зна ко је газда и ко то одржава, у зграду у којој мирише на запршку још с улазних врата, где је смеће по ћошковима, и што је најгоре, из које ни поглед није ништа бољи јер сваки дан гледаш у другу зграду, подједнако ружну и прљаву, на паркинг и пут.

Тако одустадох од Новог Београда. Желела сам стари део града, зграде са лепом фасадом. И управо је тад почео најтежи период мог трагања. Због битке с временом и повратка на посао позвала сам готово десетак агенција, да би се на крају испоставило да они сви отприлике деле плен, па се догађало да ме агент једног дан води у неки стан, а сутрадан дочекује у другом у који ме води неки трећи агент. А кад се то деси, дотични агент се још и наљути.

При том, нормално је очекивати да ако агента плаћаш он онда ради за тебе, али ситуација је потпуно обрнута. Агент ради сам за себе, и највише би волео да ти покаже три стана и ти онда купиш један од та три. Тако он уштеди на гориву, телефону и времену, а заради провизију.

Разумљиво. Само што тада неминовно долази до сукоба интереса. Посебно су комичне ситуације кад је цена стана у питању, јер они који новац нису зарадили на лутрији, него радом, углавном се воде законима величине своје валуте. Став агента је са друге стране сасвим лежеран, посебно ако је купац из иностранства. Горе-доле десет, двадесет хиљада (евра)? Лако ћемо! И не буди сељак да кажеш да немаш, па што онда радиш у иностранству? Врати се овамо па буди и ти господин човек.

Но, о парама касније.

Сваки пут кад прођем улицама Акре и видим жене које седе на гомили ђубрета, питам се да ли сиромашан човек мора да буде и слеп? Нико се не сети да размножи тропске пузавице које цветају у свим бојама и о којима се не треба старати. И тако идем и чудим се сваки дан.

А онда на ту исту инертност наиђем и у сред Београда. Још увек не могу да верујем у каквим условима људи живе, каквим намештајем и стварима су окружени и у шта гледају из дана у дан. Соц-реализам седамдесетих година још увек је слика београдског стана. Браон боје, голи зидови и ружна мала купатила са великим веш машинама. Из тих станова поглед се пружа на страћаре, неокречене зидове и отворене контејнере.

Они жељни брже продаје с' врата ће рећи да стан има 'потенцијал' јер се сви зидови могу рушити и премештати, па одмах крену с разноразним преградним идејама уколико је постојеће „генијално“ решење незадовољавајуће. У ова „генијална“ решења убрајам она где је већа соба подељена на пет мањих, где су прозори на истом зиду разних величина како би се убацио сто за ручавање тамо где је некад била тераса, или цев за 'луфтирање' купатила које је отето од кухиње али без природне вентилације, те цев тако вуче ваздух напоље а не у кухињу...

Ма како ми је овај 'потенцијал' био смешан, наилазила сам и на станове који га нису имали. А то значи да се стан никако није могао преградити или доградити, те је тако усисивач стајао у ћошку у дневној соби а кофа са метлама у иначе лепо сређеном купатилу.

Имала сам прилике и да уђем у лепе станове, али такви су били прескупи јер су имали џакузи каде и сличне појаве, па је и њих требало поправљати.

И онда, једног дана, сасвим изненада, у згради која није чак ни обећавала, уђох у 'мој' стан. Одмах сам осетила да ту могу да живим. Да сам то ја, да је то - то. И све поправке, дораде, додаци и измене нису ми се чинили важни, био је то сунцем окупан стан у коме је било - топло.

Тај моменат олакшања брзо се претворио у очај, јер су уследили коментари 'шта ће ти стан на задњем спрату', 'треба кров да поправљаш', 'а инсталације, ко зна кад је то мењано??'...

У иностранству научих да се Срби плаше промаје и бетона, а у Београду научих да се плаше и кровова. На сву ту бујицу страха од кровне конструкције, додаде се још један проблем - управо због крова као неизмерног 'потенцијала' за надоградњу, продавац је тражио далеко већу цену од оне која ме мени одговарала.

На срећу, после нешто ценкања цена стана спаде на прихватљив ниво и све беше договорено, па се тако и ја вратих на посао. И ту би наравно требало да буде крај приче...и би крај јер се - продавац изненада предомислио и више се никада није јавио!

А онда је и 'мој' агент престао да се јавља, ваљда да не троши телефон. Никакво објашњење ни од кога нисам добила, а већ после неколико недеља стан смо нашли у понуди на интернету, за продају по првобитној цени.

Наравно, наводи се да стан има 'потенцијал' који се скупо може наплатити...