Tražim stan u Beogradu..

Beše ovde nekoliko priča na temu nekretnina u inostranstvu, ali me niko do sada nije uputio u problematiku kako to izgleda kada iz inostranstva tražite stan u Beogradu.

Pre nego što sam svoju školu skupo platila čak sam mislila da ću stan naći odavde, iz Afrike, i da u Beograd i ne moram da odem. Tako je jedan Škotlanđanin, poslovni poznanik koji je u to vreme živeo u Istambulu, stan u Torontu kupio preko interneta, pa kad me je posetio pre neku godinu, tražio je da mu pokažem taj deo grada da bar čovek vidi gde je kupio stan.

Izgledalo je tako lako.

Sada kad se osvrnem na to iskustvo jedino mi je lako da ga podelim u nekoliko faza.

U prvoj fazi sam već shvatila da je fizička prisutnost neophodna, iskustva su različita, drugačijim očima vidimo okolinu, a i treba odabrati pravog agenta. Najsmešnije mi je bilo da slušam kako je Beograd izdeljen na 'elitne' delove, pri čemu je svaki blizu „nečega“ makar to nešto bila autokomanda, stanica ova ili ona, autoput, velika prodavnica i tome slično.

U toj prvoj rundi svi me uputiše na Novi Beograd jer je to deo grada s 'potencijalom' i svi sad 'trče' tamo. I tako ja kretoh po Novom Beogradu ali sve s kamenom u stomaku jer ono što se ne usudih da kažem nikom beše da meni Novi Beograd liči na Bronks i da mi nikad neće biti jasno kakva je to investicija ako znojem zarađen novac strpaš u staru zgradu sa gvozdenim vratima, gde se ne zna ko je gazda i ko to održava, u zgradu u kojoj miriše na zapršku još s ulaznih vrata, gde je smeće po ćoškovima, i što je najgore, iz koje ni pogled nije ništa bolji jer svaki dan gledaš u drugu zgradu, podjednako ružnu i prljavu, na parking i put.

Tako odustadoh od Novog Beograda. Želela sam stari deo grada, zgrade sa lepom fasadom. I upravo je tad počeo najteži period mog traganja. Zbog bitke s vremenom i povratka na posao pozvala sam gotovo desetak agencija, da bi se na kraju ispostavilo da oni svi otprilike dele plen, pa se događalo da me agent jednog dan vodi u neki stan, a sutradan dočekuje u drugom u koji me vodi neki treći agent. A kad se to desi, dotični agent se još i naljuti.

Pri tom, normalno je očekivati da ako agenta plaćaš on onda radi za tebe, ali situacija je potpuno obrnuta. Agent radi sam za sebe, i najviše bi voleo da ti pokaže tri stana i ti onda kupiš jedan od ta tri. Tako on uštedi na gorivu, telefonu i vremenu, a zaradi proviziju.

Razumljivo. Samo što tada neminovno dolazi do sukoba interesa. Posebno su komične situacije kad je cena stana u pitanju, jer oni koji novac nisu zaradili na lutriji, nego radom, uglavnom se vode zakonima veličine svoje valute. Stav agenta je sa druge strane sasvim ležeran, posebno ako je kupac iz inostranstva. Gore-dole deset, dvadeset hiljada (evra)? Lako ćemo! I ne budi seljak da kažeš da nemaš, pa što onda radiš u inostranstvu? Vrati se ovamo pa budi i ti gospodin čovek.

No, o parama kasnije.

Svaki put kad prođem ulicama Akre i vidim žene koje sede na gomili đubreta, pitam se da li siromašan čovek mora da bude i slep? Niko se ne seti da razmnoži tropske puzavice koje cvetaju u svim bojama i o kojima se ne treba starati. I tako idem i čudim se svaki dan.

A onda na tu istu inertnost naiđem i u sred Beograda. Još uvek ne mogu da verujem u kakvim uslovima ljudi žive, kakvim nameštajem i stvarima su okruženi i u šta gledaju iz dana u dan. Soc-realizam sedamdesetih godina još uvek je slika beogradskog stana. Braon boje, goli zidovi i ružna mala kupatila sa velikim veš mašinama. Iz tih stanova pogled se pruža na straćare, neokrečene zidove i otvorene kontejnere.

Oni željni brže prodaje s' vrata će reći da stan ima 'potencijal' jer se svi zidovi mogu rušiti i premeštati, pa odmah krenu s raznoraznim pregradnim idejama ukoliko je postojeće „genijalno“ rešenje nezadovoljavajuće. U ova „genijalna“ rešenja ubrajam ona gde je veća soba podeljena na pet manjih, gde su prozori na istom zidu raznih veličina kako bi se ubacio sto za ručavanje tamo gde je nekad bila terasa, ili cev za 'luftiranje' kupatila koje je oteto od kuhinje ali bez prirodne ventilacije, te cev tako vuče vazduh napolje a ne u kuhinju...

Ma kako mi je ovaj 'potencijal' bio smešan, nailazila sam i na stanove koji ga nisu imali. A to znači da se stan nikako nije mogao pregraditi ili dograditi, te je tako usisivač stajao u ćošku u dnevnoj sobi a kofa sa metlama u inače lepo sređenom kupatilu.

Imala sam prilike i da uđem u lepe stanove, ali takvi su bili preskupi jer su imali džakuzi kade i slične pojave, pa je i njih trebalo popravljati.

I onda, jednog dana, sasvim iznenada, u zgradi koja nije čak ni obećavala, uđoh u 'moj' stan. Odmah sam osetila da tu mogu da živim. Da sam to ja, da je to - to. I sve popravke, dorade, dodaci i izmene nisu mi se činili važni, bio je to suncem okupan stan u kome je bilo - toplo.

Taj momenat olakšanja brzo se pretvorio u očaj, jer su usledili komentari 'šta će ti stan na zadnjem spratu', 'treba krov da popravljaš', 'a instalacije, ko zna kad je to menjano??'...

U inostranstvu naučih da se Srbi plaše promaje i betona, a u Beogradu naučih da se plaše i krovova. Na svu tu bujicu straha od krovne konstrukcije, dodade se još jedan problem - upravo zbog krova kao neizmernog 'potencijala' za nadogradnju, prodavac je tražio daleko veću cenu od one koja me meni odgovarala.

Na sreću, posle nešto cenkanja cena stana spade na prihvatljiv nivo i sve beše dogovoreno, pa se tako i ja vratih na posao. I tu bi naravno trebalo da bude kraj priče...i bi kraj jer se - prodavac iznenada predomislio i više se nikada nije javio!

A onda je i 'moj' agent prestao da se javlja, valjda da ne troši telefon. Nikakvo objašnjenje ni od koga nisam dobila, a već posle nekoliko nedelja stan smo našli u ponudi na internetu, za prodaju po prvobitnoj ceni.

Naravno, navodi se da stan ima 'potencijal' koji se skupo može naplatiti...