"Њујорк тајмс" у Србији

И тако, дакле, "Њујорк тајмс" се враћа у Србију, бар у сажетом виду, као недељни додатак "Политике". (Не ћирилицом, додуше.) Претпостављам да то заслужује да буде примећено и у листу који се дичи тиме што објављује "све вести достојне објављивања".
Ипак, можда не би било лоше да читаоци знају да је "Њујорк тајмс" затворио свој овдашњи биро у хотелу "Москва" још 1979. и да од тада више није сматрао да Београд завређује стално дописништво. Кад већ о томе говоримо, поменимо и да лист нема сталног дописника са територије бивше Југославије од завршетка косовског рата 1999. Сада има само једног хонорарца који покрива Балкан. реч је о Енглезу стационираном у Љубљани (оставимо сада по страни његова осећања према Србији, у коју забаса неколико пута годишње).

Ако потражите у електронској архиви "Њујорк тајмса", видећете да је у овој години Србија досад поменута у 246 чланака, али је ту махом реч о узгредној назнаци у текстовима на друге теме. Неки чланци се, сасвим заслужено, односе на тениске победе Јелене Јанковић.

Давно су прошли они дани када је Сајрус Сулзбергер писао у "Њујорк тајмсу" о времену када је Београд пркосио Хитлеровом тројном пакту 1941... Он се тада аутомобилом упутио ка Грчкој непосредно пре него што су немачке штуке, ниско понирући, засуле престоницу бомбама. Прошло је и време оних изванредних дописника "Њујорк тајмса" какви су били Мајк Хендлер, Џек Рејмонд и Пол Андервуд. У хладноратовским данима њиховог дописниковања Београд, у Србији, у Југославији, био је важан делић света.

Прошло је и време када је Танјуг улагао силан труд да преведе на српскохрватски све чланке "Њујорк тајмса" у којима се писало о (бившој) Југославији и да их кроз "Црвени билтен" свакодневно дистрибуира највишим партијским и државним руководиоцима. (Јасно је да је данас, захваљујући Интернету, такав материјал тренутно доступан читаоцима широм света.)

Шта ће читаоци "Политике" добити недељним избором најбољих текстова из "Њујорк тајмса"? 

У најбољем случају, такво издање има својих предности, али и својих мана.

"Њујорк тајмс" више није оно што је био још пре само коју годину, нити то може да буде ако жели да остане конкурентан у данашњем свету телевизије, Интернета и  младих нараштаја који се клоне новина.

У политичком смислу, "Њујорк тајмс" је прилично чудан створ: редакцијски уводници и колумнисти врлудају, час су либерални, час конзервативни (извршни уредник, Бил Келер, испрва је подржао ирачки рат председника Буша).

Лист има неке сјајне новинаре, који повремено објаве праву ексклузиву: такви су били недавни чланци у којима је разоткривено да Бушова администрација тајно прислушкује потенцијалне стране непријатеље. Неколицина новинара заиста добро пише. Раније је пословна рубрика била досадна; данас је занимљива. Обрнуто стоје ствари са рубриком вести из културе. Добар део новинског простора траћи се на безначајне и испразне теме, често зачињене јаловим покушајима да се буде духовит. Рецимо да бисмо то могли назвати "Њујорк тајмс лајт".

Да ли је "Њујорк тајмс" апсолутно незаобилазно штиво за савременог грађанина света?

Не целе новине, и не сваки дан.

Аутор је бивши дописник Њујорк тајмса из Београда