Посматрачи века

У 2010. години нове романе су после више година паузе објавили и Вида Огњеновић, Владан Матијевић, Милета Продановић и Сања Домазет. Ако је нит која је обједињавала ауторе о којима смо писали прошлога пута била Србија у време садашње, заједнички именилац нових дела наведених аутора могла би да буде пре свега многоврсна екстериторијалност, али и отклон у приповедању ка есејизацији нарације, као и стављање лика уметника у фокус приповедачевог интересовања.

Вида Огњеновић тако у роману „Посматрач птица” (издавач Архипелаг) приповеда о јунаку који је у себи спојио неколико идентитета и талената. Васја Киров или Василије Илић је рођењем Србин са давним чешким пореклом, који стицајем породичних околности усваја и руски идентитет, који га потом и примарно културолошки одређује у свом окружењу. Као и многи од јунака из претходних прозних књига Виде Огњеновић, и Васја је смештен у неименовани војвођански град у којем се издваја својим ванредним талентом усменог приповедача, свирача и певача.

Међутим, иако надилази локални просек, јунак је дубоко у себи свестан својих објективних вредности, тако да не жели да запише своје усмене приповести, баш као што након аматерски изведеног концерта – на који је пристао поведен сопственом сујетом – више не жели да пева нигде другде сем у кући. Иза приче о особењаку са уметничким талентима, полако израња и слика споре урбанизације Србије у другој половини 19. века, изградње железнице с којом су се у нераскидив спој увезале многе судбине Васјиних предака, велики ратови који су мењали судбине многих и који су на крају за Србију везали и многе Русе, од којих ће један постати и Васјин очух. Али не очух од кога се бежи, већ очух због којег ће, баш као и због „новог” деда Славе, дечак у потпуности уронити у руски језик, књижевност и културу и постати жива метафора руске двадесетовековне судбине, али и судбине многих који су живели у Југославији. За разлику од претходног романа „Прељубници”, када се ауторка била свела на сасвим личну животну причу главне јунакиње, овога пута Вида Огњеновић је у свој роман увела мноштво ненаметљивих историјско-епохалних екскурзија и рефлексија, које су сплетене са повешћу о главном јунаку.

Као и до сада у свом приповедању, и у новом роману, ауторка је поштовала реалистичке обрасце приповедања, али без линеарног развијања фабуле, које је замењено скоковитим асоцијативним низањем разноврсних микроновела, пратећих наративних токова (односи са женама, послови, убиство оца, деда у немачком логору, дружење са уметницима– Висоцким пре свих током његовог боравка у Београду, итд.) које чине целину повести о Васји, чији је од детињства омиљен хоби био посматрање птица, у тишини, као нешто што је отклон од његовог живог темперамента и „бучног” живота који је водио. Дакле, и новим романом Вида Огњеновић је потврдила своје поверење у причу, коју је овога пута преиспитивала и надограђивала кроз причање о наратору, али је није негирала у својој и бити и интегралности значења.

И нови роман Владана Матијевића „Врло мало светлости” (Агора) такође почива делимично на просторној, али и стварносној екстериторијалности његових литерарних јунака. Роман је конципиран као трилогија коју сачињава десет електронских писама америчке историчарке уметности и милитантне феминисткиње која их шаље својој бившој љубавници, десет варијанти тестамента који иза себе жели да остави бивши министар српске владе из деведесетих година прошлог века и десет дневничких бележака о сновима пропалог студента филозофије.

Сви ови Матијевићеви јунаци су животни губитници, а аутор нам приповеда о разлозима њиховог пада и епилозима њихових судбина: у дубоким понорима своје духовне поремећености Американка жели да купи бацач пламена како би раскрстила са свим мушкарцима на свету, али пре свега са Ендијем Ворхолом („ђаволом пластике”) који је читав свет претворио у празан скуп иза чијих пластичних-вештачких кулиса нема више никакве супстанце, материјалне или духовне. Бивши министар и негдашњи силник, након политичких промена уплашен за свој живот, не успева да замени огромну своту немачких марака за евре, већ се крије по подрумима и периферијским крчмама, да би на крају гладан, запуштен и пијан, поломљених ногу скончао живот једне ноћи у снегу, у јарку поред приградског пута. А пропали студент филозофије неће успети да добије стипендију једне америчке фондације за писање књиге, баш као што ни у сновима неће моћи да освоји девојку која му се свиђа.

Зато је наслов Матијевићевог романа истинска метафора његовог садржаја – у њему је збиља сасвим мало наде, што зато што ју је заклонио помрачен ум, што страх, алкохол, кајање или снови. Доследан поетици својих досадашњих дела, Матијевић је написао роман у којем је изузетно успешно спојио гротеску, црни хумор, ониризам и суптилан друштвени активизам у литерарну целину која је врло снажна и заиста универзална метафора почетка века у којем живимо, као у Србији, тако и глобално.

Роман Милете Продановића „Ултрамарин“ (Стубови културе) несумњива је есенција његових литерарно-ликовних уметничких интересовања, јер је штампан у два тома: први је текстуални, док други сачињавају слике које су интегрални део самог текста романа, а пуноћа целине стиче се тек читањем и гледањем слика на које текст реферира. Наравно, да није квалитета самог текста, ово би била само занимљива игра монтаже, док овако, повезана снажним нитима приче, слике и фотографије постају природни визуелни „продужетак“ приче. Такође, овакво решење логично произилази из саме теме дела која је по много чему екстериторијална у односу на сада и овде: књига је интимни дневник сећања на оца сликара, које исписује син, такође сликар. Након очеве смрти, син сређује очев атеље и тако у контакту са фотографијама, сликама, разгледницама и сликарским алатима и опремом, започиње његово асоцијативно путовање у прошлост и детињство у којем фигура оца има посебно место, а нарочито структурално и симболичко место у роману има прво породично путовање аутомобилом у Италију и посета неким од најзначајнијих ренесансних сакралних објеката и галерија. Колико сећање на оца, роман је истовремено и повест о љубави према бојама, сликарству и врхунској уметности уопште, формирању личног укуса и става о уметности и животу уопште, књига дубоког поштовања према онима који истински живе за уметност и од ње. Спајајући тоном исповести на топао, лирски, непатетичан и непретенциозан начин личну породичну повест са тоном есеја и путописа Продановић је написао једно од својих најбољих прозних остварења до сада.

И четврти роман Сање Домазет „Acqua alta“(Завод за уџбенике),попут претходно споменутих дела, просторно је измештен и место његове радње је Венеција у време садашње. Професорка књижевности из Србије долази на гостујуће предавање у Венецију и тамо се на први поглед заљубљује у једног свог студента. Испоставиће се, на њену жалост, да је христолики младић хомосексуалац, који при томе своје тело за новац продаје током екстравагантних венецијанских ноћних забава.

Овакав обрт фабуле усмерава причу на другу страну: и главна јунакиња почиње да се сећа рођака педофила који јој је уништио детињство сексуално је злоупотребљавајући. Тада сазнајемо да је она заправо дошла у Венецију да би убила њега. Међутим, рођак ће погинути не од њене руке, већ играјући руски рулет баш са њеним вољеним студентом, који је одлучио да престане са проституисањем и сада на руском рулету зарађује новац. Младић ће скончати у душевној болници, након што у једној од наредних партија рулета и сам буде рањен у главу.

Иако је Сања Домазет свој роман градила на три екстремна, али исто тако и релативно често коришћена мотива: Венецији, хомосексуализму и педофилији, она је ипак успела да се вешто избори са њима и одржи висок ниво естетизације свог приповедања, бранећи се од предвидљивости и општих места игривошћу и необичношћу израза, али и сталним ненаметљивим акцентовањем Венеције као града чије је лице у минулим вековима видело све што се видети може, од сјаја до беде, од врлине до порока и од највише уметности до најнижег кича. На таквом месту, у којем нема зграде које нема историјски значај, висока култивисаност неминовно је прелазила у девијацију, баш попут високог водостаја мора, acqua alta, који с времена на време прети да угрози и саме темеље древног града на води.