Владару не треба човек маште

Издавачка кућа „Лагуна” објавила је нови роман Ратка Адамовића (1942), под интригантним насловом „Иза Бога”. Роман „Иза Бога” је пикарска повест, авантура трагања за мером ствари, емоцијама и идентитетом, која траје на границама познатог света, на којима се мит меша са стварношћу, а древна знања са варљивим знањем и искуством живота. Ратко Адамовић је аутор књига: „Жута подморница” (1971), „Конопац” (1977), „Сви умиру” (1979), „Гола гарда” (1982), „Караван сарај” (1993), „Бесмртни Калеб” (1997), „Кантарион” (1998), „Тумачи глине” (2002), „Скакач” (2007)... Његове приче и романи драматизовани су и играни на филму, радију и позоришту, а многа дела преведена су на немачки, енглески, италијански, пољски, чешки, словачки, румунски, грчки, литвански, хебрејски...

Ваш нови роман носи наслов „Иза Бога”. Улазите у нове димензије живљења, шта нас чека тамо – иза Бога?

Не улазим у нове димензије. Све су димензије одувек ту, око нас, у нама, у свету са којим се у много чему више не разумемо. Може се ући у простор иза знаног Бога, онога којег несретни човек облачи у своје крваве хаљине, ткане од нити мржње, лицемерја, себичности и глупости. Залазим у овој књизи у простор иза онога Бога на кога лепимо своје боје и измишљамо му којекаква имена и стварамо ратнички Театар сенки. Стварни Творац са том људском закрвављеном игром – нема ништа. У роману се, кроз необично путовање низ Србију, иде у простор у којем нема граница између стварног и нестварног, што је одувек погрешна подела,јер је у питању само виши степен реалног.

Професор Андрија Томашевић, успешан, у најбољим годинама, све напушта, креће на пут неке нове наде. Куда тај пут води?

Чувајући се препричавања романа, одговорићу веома сведено: поред сусрета са необичним, а драгоценим људима, трагања за Црном краљицом – Висућ градом, проверавањем легенде о некадашњим морима, пут води управо у поменуту вишу реалност, тамо, у светове које више нисмо кадри да уочимо и да их користимо као велике путоказе и наук.

Можемо ли кренути у град Црне краљице, а стићи у град Беле краљице?

Могу само одважни. Видели сте, где год стигне Андрија Томашевић, кажу му: „Па стигао си, нашао си је, ово ти је црна и прецрна краљица”. Одважни и занесени верују да се може заћи тамо даље, до стварних извора људског. Тамо где очи и руке нису закрвављени, где се не смишљају нова средства за убијање целих народа. Отићи даље од једино важећег поклича „отми” и „дај мени све”. Када би човек пристао да се пробуди и види колико стварно постоји то што сте назвали Белом краљицом и то не у неком недоходу, ту је, скоро на корак до нас. Али, ми одавно не знамо тако да корачамо.

Зашто се у зрелим годинама, када се приближавамо „другом прагу живота”, одричемо сећања, мистичних слика из детињства, које су, уствари, једини прави путокази?

Зато што корпорацијама, газдама, савременом систему државе и друштва, владару, не треба човек маште, човек узнесен имагинацијом, човек чистог ока и ума који је кадар да препозна виле, панове и силе и појаве за које и немамо тачна имена. Друштву треба тих и послушан шраф, онај који ради и све зарађено баца у идиотски бездан супермаркета, који је глув и слеп на све осим на тв-рекламе и бескрајни ланац лажи и полуистина које данас зовемо вестима.

Да ли љубав може да помири непрестану борбу између добра и зла?

Тешко. Мада, тај покушај је, кроз векове, један од најузвишенијих, највећа мера људскости. Када би љубав побеђивала зло, не би била тако ретка. Зар није сва књижевност, сва филозофија, све остало стваралаштво заправо говор о борби љубави против зла? Човек се докопао свести, а свест му, уз велике, несамерљиве идеје и дела,опојно и непрестано шапуће све зло овога света.

Постоји ли, уопште, шанса да се човек који је умислио да је јачи од Бога – врати Богу?

Наравно. Када целу Планету опустимо као што су људи учинили са Ускршњим острвом. Када посечемо све шуме овога света (а дрво је близак човеков рођак), да би корпорацијски камиони и скупе лимузине имали своје аутопутеве где год замисле. Када упакују и продају сву воду на свету и проспу још небројена мора невине крви. Када се сваки лицемерни, полуобразовани аматер опроба на месту министра, премијера, или члана парламента.

Када из библиотека избаце Раблеа, Дантеа, Његоша, Достојевског, Хесеа, Рилкеа, Кјеркегора, Ничеа, Томаса Мана, Пруста, Бодлера, Хомера, Камија..., а уместо њих ставе гимназијске свешчице тв-звездица, певачица и стриптизета, школске саставе жена које су, ужаснуте пред својим средовечним годинама,поверовале да је спас у писању, ма каквом, али писању, ставе целу поплаву повампиреног, бљутавог соц-реалистичког препричавања својих живота из управо минулих ратова и бомбардовања, а већ данас све то, неки, без трунке стида, проглашавају за књижевност. Када у школске и факултетскепрограме уђе цела војска амбициозне недаровитости а нађу се људи који ће бити спремни да то предају као књижевност.

Када све то потраје и нестане и последња примисао да је на овоме свету било стварних мислилаца, духовних величина, вајара, композитора, градитеља, писаца, филозофа, умних теоретичара, када задувају страшни ветрови свеопште пустиње, можда ће се неко сетити праотаца, духовности коју смо помињали, можда ће се сетити оних прапредака који су, без Болоњске декларације, у својим пећинама, уз лојану свећу цртали небеска сазвежђа и путоказе духа и живљења (а ми, у својој уображеној назовицивилизацији, мислили да су то цртарије доконих ловаца), можда ће, оно што остане од човека, препознати стварно лице свеопштег Творца.

Зоран Радисављевић