Сећања на Србију

Зубато сунце јануарског јутра измамило је нашу породицу напоље. У гостима нам је пас Едгар чији су газда и газдарица отишли на зимовање па смо спојили здраво са корисним и њега уједно повели у шетњу. Као да је читав град изашао јер је свима досадило да седе унутра. Нарочито после децембарских празника који су трајали и који су нам натоварили килажу.

Узела сам ја да водим Едгара пошто волим бржи ход. Шетајући поред једног од бројних канала у овој ниској земљи, нижој од мора, размишљам шта би било када би се сви ти канали излили? Шта би било када би и нас задесила поплава попут оне давне 1953.године када је у овој прелепој земљи страдало 1200 људи, жена, деце…. Колико је паса и осталих животиња тада страдало нико незна. Тада је у овој земљи живело много мање становника; сада их је 17,5 милиона. И сад замислите, земљу величине Војводине са толико становника.

Онда се окренем, сачекам моје па њима испричам моја размишљања. – Нема шансе, каже мој супруг. Да се тако нешто никад више не догоди Холанђани су се потрудили. Саградили су свуда ''капије'' које се аутоматски дижу и спуштају а кад би наишла прекомерна количина водурине. Хмм, посмислим у себи, Боже како људи брину и мисле и на следеће генерације.

Шетали смо дуго на прохладном ветру све док се нисмо уморили. А онда смо свратили у оближњи хотел-ресторан да одморимо и попијемо капучино. Уз капучино обавезно парче торте по избору. И Едгар је добио ћасу воде и одмах се спустио на мекани тепих испод стола и никоме није сметао.

Када смо стигли кући, освежена дозом кисеоника решила сам да спремим полицу са књигама. Бројни наслови са пожутелим страницама вратише ме неизбежно у Србију где сам рођена. Боже, како су брзо прошле 42 године. Просто не могу да верујем а као да је јуче било. Прелиставам странице са ћириличним писмом на којима су бројне посвете од случајних познаника, пријатеља, рођака…. Многи од њих нису више. Моја професорка биологије, на пример. Професор историје који ми је поклонио своју књигу. Све њих сам сретала приликом наших посета Србији.

Онда сам са полице прешла у просторију где су се налазили бројни албуми са фотографијама. У породичном албуму који сам лепила када сам дошла у ову земљу као 18-годишњакиња неизбежно наилазим на фотографије оних који су ме безусловно волели и који су ме остали жељни а то су моји родитељи. Ни њих више нема.

Међу бројним фотографијама наилазим на дечије слике бројних рођака од којих су неки одрасли у добре људе, имају своје породице. Други су пак постали ''губитници транзиције''. Али све то не би било тако страшно да за ту своју несрећну судбину нису кривили баш нас, ваљда због тога што ми живимо ту где живимо. Као да смо ми тако хтели. И као да им никада нисмо причинили никаквих радости, а јесмо и то безброј.

Када су била мала наша су деца заједно са нама вукла торбе пуне дарова у Србију. Вукли смо чак и онима који су имали више од нас. Од себе смо одвајали али жалили нисмо. Наши дечаци, онако мали стењали су под ранцима пуним поклона за; Горана, Дејана, Пеђу, Наду, Миру, Весну, Драгану, Зорана… ујку, ујну,…. И тако из године у годину, сваког лета а понекад и зими.

Све док није дошло транзиционо време победника и губитника и у Србији. Онда су неки од њих (сада банкари, бизнисмени, великопоседници…, нас - који смо остали исти бацили у неки запећак сећања на време када су они били обични људи. Ако и такав део сећања имају јер - луксуз зна да удари и на меморију.

Други наши мали а сад одрасли наши рођаци који су се нашли у губитничком тиму написали су нам отворено да смо ми презрени и одбачени, да смо сада непожељни.

Разлог нисмо знали нити ћемо икада сазнати. Они су барем били искрени и смогли су снаге да нам кажу оно што су можда дуго мислили а што ми у носталгичном заносу нисмо примећивали.

Било како било, можда је тако и боље, иначе бисмо остали у илузији да су наши дарови споредни а да смо ми добродошли. Више ионако у Србији нема оних који су нас волели безусловно и који осим нас нису очекивали ништа друго.

Са таквим закључком враћам се у стварност судбине асимилације коју нисам желела ЈА а у коју су ме гурнули они у које сам се могла заклињати. Признајем себи да волим и поштујем ове људе и ову земљу која ми је пружила шансе да се развијем јер су ме њени људи много тога научили.

Ако ништа друго а оно да ценим праве особине које су својствене неким народима јер овде живи преко 30 различитих нација док све функционише. Више ми није важно ко је одакле, већ ми је најбитније какав је човек и шта од других могу да научим.

Што се мене тиче ја немам више илузија о нарочитој гостољубивости, посебној срдачности и правим пријатељствима, родољубљу.... Порекло, ћирилицчно писмо, своју земљу никада нисам запостављала. Али сада сам албуме са фотографијама као подсетницима из моје прошлости и земље порекла склонила до следећег спремања моје нове куће.

Мој живот је у иностранству а њихов је код куће.