Енар: Микеланђело је одабрао мене

Обожавам српску литературу иако је мало познајем и зависим од превода. Али за мене је читање Тишме, Киша, Булатовића или Павића веома важно, чаробно. Међу савременицима дивим се Давиду Албахарију, рецимо, или Срђану Ваљаревићу, Светиславу Басари и бриткој иронији Игора Маројевића.

Ово нам је признао француски писац Матијас Енар који долази у Београд на манифестацију Француског института „Молијерови дани”, која ће се од ове године одржавати у мају месецу (до сада је била у септембру).

Енар ће већ првог дана ове манифестације, сутра у 19 сати, у Француском институту, представити своју књигу „Причај им о биткама, краљевима и слоновима” за коју је добио Гонкурову награду гимназијалаца 2010. и која је објављена и код нас у издању „Геопоетике”.

Ова књига пуна поетике говори о слабо познатој епизоди из живота Микеланђела Буонаротија, када је накратко стигао 1506. године у Константинопољ на позив султана Бајазита Другог. Књига је добила Гонкурову награду гимназијалаца за 2010. годину, а исте године је номинована за Велику награду за роман Француске академије, као и за Главну Гонкурову награду.

Међутим, сам писац сматра управо Гонкурову награду гимназијалаца фантастичном, јер је реч о признању младих читалаца: 500 гимназијалаца из целе Француске бира омиљену књигу са првог списка Гонкурове награде.

– За мене је било зачуђујуће то што су млади били заинтересовани за причу која се дешава почетком 16. века, за Микеланђелa – признаје Енар. – Но, то је истина и за мене је то божанствено. Велика Гонкурова награда је академска, добитника бира десетак људи и то је сасвим друкчије.

А како је он изабрао ову тему. Да ли је гајио посебну љубав према Микеланђелу?

– Не, напротив, Микеланђело је изабрао мене – каже Енар. – Када сам случајно открио у уметниковој биографији анегдоту о позиву који му је упутио султан, помислио сам да је то предивна прича коју свакако треба испричати. Постепено, пишући књигу, моје симпатије према Микеланђелу су се будиле.

Документацију је прикупљао годину до две, а роман је написао за неколико месеци. У књизи су наведене чињенице којих се писац придржавао и које се лако могу утврдити. Остало је дело његове маште и мајсторства. Како је успео да постигне толико поетике, пишући роман који се ипак ослања на историјске податке?

– Немам појма – искрен је Матијас Енар. – Увек је тешко предвидети резултат када пишете књигу. У овом случају, желео сам да роман подсећа на блок за скицирање који се листа страницу по страницу, а на свакој од њих се појављује различит цртеж, прецизан као црта исписана оловком. Можда поетичност романа произлази из тога, али она је присутна и у отоманској и персијској класичној поезији које ми служе као инспирација за опис ликова или сцена у крчми, на пример.

Оријент је одувек био привлачан за овог писца, који је студирао арапски и персијски језик на Институту за оријенталне студије у Паризу, затим докторирао на научном институту ЦНРС у одељењу за ирански свет и касније остварио дуже студијске боравке на Средњем истоку, у Ирану, Либану, Египту…

– У почетку је моје интересовање било искључиво језичко и књижевно, али сам убрзо открио да су Иран, Сирија или Либан дивне земље, пуне прошлости и динамике и ту сам провео најбоље године свог живота – каже Енар.

Већ десетак година живи у Барселони, где је, како сам каже, дошао захваљујући својој жени која је Каталонка, и где данас ради као професор арапског језика на универзитету. Уређује и неколико часописа из културе и учествује у уредништву париског часописа Inculte. Барселону сматра фасцинантним градом и веома важним за своју каријеру писца, јер је заправо у Шпанији почео да пише и објављује романе.

Први роман „Савршенство пуцња” објавио је 2003. године, за који је добио Награду франкофоније на пет континената. Уследили су „Пловити Ориноком (2005) и „Зона” (2008) за који добија Децембарску награду 2008. и награду Ливр Анер 2009. Код нас је преведено и његово дело из 2007. „Бревијар за пиротехничаре” (у издању „Агоре”).

А Француска? У каквим је односима са домовином?

– Па, чини ми се да имам добре односе са Француском – каже. – Често одлазим тамо. Сигурно је да код Француза има неких карактерних црта које нервирају, попут, рецимо, њихове претенциозности. Али ја јесам Француз, пишем на француском и Француска је у великој мери моја домовина.

Гордана Поповић

-----------------------------------------------------------

Молијерови дани

„Молијерови дани” у Француском институту у Београду почињу у сутра у 18 сати установљењем награде Гонкур гимназијалаца у Србији, чији оснивачи су „Геопоетика” и Француски институт и која ће се, уз сагласност Академије Гонкур, додељивати сваке године у Србији по угледу на исту награду у Француској (награду ће представити Владислав Бајац).

Истог дана у 19 часова је сусрет са Матијасом Енаром. У уторак (24. маја) у 18 сати је проглашење и додела награде „Бранко Јелић” 2011, за најбољи превод са француског на српски, а у 19 сусрет са Светиславом Басаром.

У среду је сусрет са песником Жан-Пјером Симеоном (18 сати), а у четвртак у Народном позоришту сусрет са познатим писцем Ериком Емануелом Шмитом (у 18 сати), док је исте вечери у 20.30 на сцени „Раша Плаовић” представа „Мали брачни злочини” овог аутора.

Г .П.