Учење на дистанцу

Од овог месеца па све до првих снегова, на аутопуту између Минхена и аеродрома где су честе саобраћајне несреће, биће тестиран нови интелигентни систем за динамичку контролу брзине који узима у обзир све променљиве параметре, укључујући и временске прилике. То је докторски рад Светлане Вукановић, који, уколико пракса покаже да је бољи од осталих система, лако може да постане нови стандард за Немачку.
Светлана је оставила да се то тамо испитује и, после шест година, ових дана се вратила у родни град, прихватајући понуду "Сименс-Београд" да буде технички руководилац одељења за ИТС (интелигентни транспортни системи). Пре него што је подробно пропитамо како јој је у Немачкој било и зашто се вратила, осврнимо се укратко на њену биографију.

Овде се смеши развој

У Београду је 1999. године завршила ФОН, смер информациони системи, а њен дипломски рад са темом "Учење на дистанцу", у сарадњи са ментором Горданом Милосављевић, и данас се користи као уџбеник на том факултету. Ускоро постаје помоћник директора за логистику ПТТ Србије, али, због ситуације у земљи, прихвата понуду професора Келера да ради на Техничком универзитету у Минхену. Каснији прелазак у Консултантски биро који се бави саобраћајном техником, резултирао је ове године докторатом из области контроле, надгледања и менаџмента саобраћаја и њеним звањем које би у пуном сјају гласило: доктор инжењер саобраћаја – дипл. инж. информатике.

Иако јој је у Немачкој било супер, ето Светлане са свим тим "багажом" у Београду јер, вели, некако више воли да је код куће и да ту примени стечено знање. Узгред буди речено, много тога што овде може да се ради, не може у Немачкој – тамо већ постоји. Овде нема, овде све иде споро, али се смеши развој. Осим тога, пошто у целом свету просторне дистанце све више постају релативан појам, боље је да човек буде у својој бази где је нека његова музика. Поготову онда кад му дође време да ствара породицу и размишља о њеној будућности.

Или конкретније речено:

– Знам доста гастарбајтера у Немачкој, готово ниједног срећног. То су углавном људи без идентитета, васпитани на један начин, суочени са друштвом које је потпуно супротно од тога. А ни код куће више не могу да се снађу зато што су се делимично навикли на немачки систем, мрзећи га из дна душе. За разлику од њих,  они који су тамо дошли у последњих десет година, донели су свесну одлуку без икаквих илузија о томе како је овде, док носталгију углавном усмеравају на породицу и пријатеље које временом стичу и тамо.

О свом месту у тој причи Светлана каже:

 – Отишла сам тамо са 25 година, као изграђена личност – знала сам ко сам, шта сам и где су ми корени. Прихватила сам оно што мислим да је добро, а од оног нашег малог хаотичног што даје креативност, покушала да направим неку своју комбинацију.

Још једна шанса

Као образована особа, Светлана се клони уопштавања, али ипак каже да су Немци, бар они млађи са којима се она сретала, фини и толерантни људи. Наравно...

– Менталитети су нам потпуно различити. Не воле да се љубе при сусрету или растанку, не можете их звати у три ноћу да бисте им испричали неку догодовштину, треба им доста времена да се опусте у нечијем друштву, али кад кажу да ће нешто урадити, онда то и ураде. Што би рекао један мој пријатељ: "Када би човек задржао нашу спонтаност и нашу креативност, а од њих преузео дисциплину и одговорност, много би постигао у животу".

Е, па Светлана се више него довољно дисциплиновала у Немачкој, већ је поприлично постигла у животу,  није лоше да се код куће мало опусти, покуша да се организује и нешто покрене. Мада, за кратко време већ су "рогови почели да јој расту" од разних врста хаоса, понајвише саобраћајног.  На питање шта ће се догодити ако се у догледно време не убрза њена путања између тачке А и Б у Београду, да не кажемо и много, много шире, слегла је раменима и рекла помало тужно:

– И себи и својој земљи дала сам још једну шансу. Мислим да је моје искуство драгоцено тамо где многи путеви тек треба да се граде. Ако не буде ишло, па добро, нисам затворила врата за собом. У Немачкој имам још много, много пријатеља...