Момо је први пронашао принцезу Јелисавету

Љиљана Капор, супруга сликара и писца Моме Капора (1937–2010), приредила је, после смрти супруга, књигу о њему –„Легенда Капор”. Ту је 55 његових пријатеља написало своја сећања на дружење с њим. Она је оснивач и директор Задужбине „Момчило Момо Капор” из чијег фонда ће, сваке године наизменично, бити награђиван сликар, па писац. Још три дана се у Београду, у Великој галерији Дома Војске, може видети изложба слика „Београдске приче” која представља мотиве главног града виђене очима вишеструког уметника.

Шта Вам је ново казала „Легенда Капор”?

Имала сам потајну жељу да ће можда неко испричати оно што нисам чула, али прочитала сам приче које ми је и Момо причао. Иначе, кад би причао некима нешто што сам чула безброј пута, он се, гледајући ме, смејао и говорио: „Ух, добро је, Лики се смеје. Значи да ме још воли. Знате, кад жена престане да се смеје вашим причама то је крај”.

Како сте се упознали?

Била сам стјуардеса ЈАТ-а. Пре полетања, због могућег нестанка кисеоника, каже се: „Изнад ваших глава испашће маске с кисеоником”, а Момо је гласно додао: „И пераја”. Како да се одмах не заљубите у таквог човека. Тада ми је рекао да има страх од летења, али и падања, па ме је замолио да га држим за руку. Тако смо, држећи се за руке, остали заједно више од 25 година.

Шта Вам је све био доказ љубави?

То што смо заједно провели толике године „док нас смрт не растави”, како смо обећали једно другом на венчању. Као и што је љубав била свуда око нас – и кад је било тешко и кад је било лепо. Треба ли већег доказа?

А пре брака?

Кад сам била у авиону, а он на плажи у Дубровнику, слала сам му сигнале: кад је авион прелетао плажу палила су се и гасила позициона светла и махао је крилима! То је био знак да долазим у Купаре. А он се кладио с пријатељима да ће тај и тај авион у толико сати прелетети изнад њих, палити и гасити светла и махати крилима.

Кад је „измислио” Јелисавету?

Момо је први послератни Србин који је пронашао принцезу Јелисавету Карађорђевић, ћерку кнеза Павла. У књизи „Исповести” писао је како су се упознали на пријему у Њујорку код Нине Розенберг 1976. „Била је нестварно лепа”, говорио ми је. На визит-карти, коју му је дала, писало је: „Elizabeth Karagjorgjevich – Princess of Yugoslavia”. Кад је написао роман „Зое”, о принцези у Њујорку, Јелисавета је била само епизода – остале улоге добиле су неке друге њујоршке даме које су га водиле кроз лавиринте тог њему омиљеног града.

У каквој атмосфери је писао, а у каквој сликао?

За писање му је био потребан мир. Последњих десетак година је, због лошијег вида, диктирао текстове. Волео је све то да препричава пријатељима како би чуо реакције. А у време кад је сликао атмосфера у кући је била потпуно другачија. Слушао је музику и причао с пријатељима. Чак је давао и интервјуе сликајући. Волео је и да му се чита наглас у време док слика. Тада се враћао Чеховљевим причама и Андрићу.

Где је налазио идеје за писање?

Најскупља ствар у уметности је прича која је суштина сваког уметничког дела. Сваки писац плаћа причу животом, јер она мора де се догоди и доживи како би се у њу и веровало. Добра прича је заједнички именитељ за све Момине књиге, новинске текстове, драме, па и за слике. Налазио их је свуда, на путовањима по свету, летовањима на разним морима, али посебно у изворним причама његових Херцеговаца.

Како сте доживљавали Мому?

Код Моме сам највише волела његов однос према животу. Био је највећи поборник лепоте. Производио је радост и уживао у њој. Лепоту је стварао сликајући је, а његова литература је енциклопедија нашег свакодневног живота. За њега је сваки дан био непоновљив. И зато се трудио да увек нешто направи: мали цртеж, део слике, увод у неку причу... Оно чему сам се увек дивила, и сваки пут остајала без даха, јесте моменат кад видим како се на празном, белом платну, док слика, појављују ликови девојака, Леонардових Мадона, Београда, Аде... Много ми значе те линије и боје које су откривале лепоту и суштину његовог боравка на овом свету. Поготово сада од кад га нема.

Кад се разболео?

Рак грла је откривен 2002. После зрачења у Београду отишли смо у Лозану, на операцију. Била је успешна, после две године терапије био је, медицински, здрав човек. Али, болест се вратила пре две године. И после тешке операције и хемотерапија, исход је познат.

Да ли се плашио?

Што се тиче односа према смрти често је цитирао Леонарда да Винчија: „Читавог живота сам мислио да се учим како живети, а, у ствари, учио сам се како умрети”. Али, волео је и шалу писца Вилијама Саројана који је месец дана пре смрти послао писмо „Њујорк тајмсу”, уз услов да се оно отвори месец дана после његове смрти. Написао је: „Знао сам да сваки човек мора да умре, али мислио сам да се то мени никада неће догодити. Е, па, догодило се”.

-----------------------------------------------------------------------

Кад ходочасник постане бољи човек

Да ли Вам је причао о Хиландару?

„Наше је само оно што дамо другима.” Тако је говорио отац Митрофан с којим је Мома посетио Хиландар. Све битно што је видео, чуо и осетио тамо, све што се догађало у та 24 сата, написао је у роману „Хроника изгубљеног града”. То је једна од три књиге које чине „Сарајевску трилогију”. Говорио је да у „Хиландару човек може да проведе један дан, једну ноћ или читаву вечност, али је сигурно да ће ходочасник постати бољи човек. Уопште није важно кад ћете доћи тамо. Ово путовање није туризам већ лекција из људскости”. Све Момине приче о Хиландару су права мала ремек-дела!