Нова прозивка избрисаних гимназијалаца

Ваљево – Њих није било ни на једној прозивци више од шест и по деценија. Држава их је заборавила, историја „прескочила“, подобни хроничари заобишли а родбина поодавно оплакала иако већини није знала где су им гробови. Ипак, из „мемљивог“ дела прошлости једне од најпрестижнијих српских средњих школа, Ваљевске гимназије, ових дана на видело су изашла имена и судбине 73 ученика и професора који су страдали током Другог светског рата и такозваних година обнове. Званично, цела прича о страдању ваљевских гимназијалаца била је сведена на спомен-плочу коју је 1970. године власт окачила у школској згради и на њој уписала 45 имена погинулих од руке окупатора или његових сарадника.

Ову деценијама чувану тајну недавно је, како сам каже, делимично обелоданио бивши ученик и садашњи професор историје у овој школи Милорад Белић, у књизи коју је насловио „Затамњена историја Ваљевске гимназије 1941–1945”. Уз пуно труда, трагања за документацијом и разговора са сродницима настрадалих ученика и професора, у Архиву Србије прегледао је још нераспаковану документацију негдашње Озне коју је БИА у периоду од 2004. до 2009. године уступила овој институцији. На основу прикупљених података испоставило се да су загонетно нестали ученици и професори стрељани, убијани у казаматима и логорима, али и упућивани на Сремски фронт, са намером да се никада не врате кући. Тек у спорадичним случајевима против такозваних народних непријатеља и неистомишљеника, „четничких јатака“ и „кулака“ покретани су фарсични судски спорови са унапред познатим епилогом.

– У „Затамњеној историји“ нису само суви подаци него и животне приче о 73 ђака, директору Илији Мајсторовићу, професорима Василију Аљтову и Милици Живановић, убијеним током рата или по уласку партизана у Ваљево септембра 1944. године. Међу погубљеним ученицима била су десеторица рођене браће, само из породице Стојановић из приградског насеља Горић петорица су учила гимназију, више ђака генерације, а професорима Илији Смиљанићу и Миодрагу Божићу убијена су по два мушка детета средњошколског узраста. Подаци до којих сам дошао показују да је ваљевски крај у време окупације био нека врста резервата за снабдевање свих војних јединица а међу онима који су књигу заменили оружјем предњачили су ученици гимназије. Међу тим младим, талентованим и одважним матурантима био је и Гојко Табаковић, ђак генерације 1942. године и песник чији је завршни рад из српског језика био проглашен за најбољи у држави. Међу погубљенима је и име Стеве Михајловића, рођеног брата познатог фудбалера Првослава – Бобе Михајловића, Милана Калабића, сина команданта Горске гарде Николе, ђака генерације Милорада Ђурића, матуранткиња Мирјане Добројутровић, Луле Новковић и бројних других – објашњава професор Белић, додајући да посебно забрињава чињеница да је пуних шест и по деценија истина о њиховом страдању и трагичној судбини била прикривана од јавности. Посебно боли мук и страх који је имала њихова родбина, напросто се не усуђујући да гласније говори а камоли да трага за местима и разлозима њихових егзекуција.

Наш саговорник додаје да ће инсистирати на томе да Ваљевска гимназија, актив историчара и локална власт поднесу захтев Вишем суду у Ваљеву ради доношења решења о рехабилитацији свих страдалих ученика и професора који су убијани без икаквих претходних судских процеса. Нажалост, вели професор Белић, списак са именима гимназијалаца није коначан и он сматра да ће му бити придодат још један повећи број, тим пре што је током истраживања пронашао још 18 имена ученика који су убијени у немачким логорима, а поуздан је број и од 43 ученика који су прекинули школовање пре 1941. и у међувремену ликвидирани под разним околностима.

Будо Нововић