Модерни султан

Победнички говор с балкона усавршио је још као младић вежбајући говоре на палуби напуштеног брода на босфорском Златном рогу, окренут лицем према мору. Међутим, освојивши убедљиво трећи премијерски мандат, Реџеп Тајип Ердоган (57) превазишао је и очекивања својих критичара па је с балкона зграде у којој је седиште његове Партије правде и развоја (АКП) присталицама поручио да је ово победа за Босну, Дамаск и Западну обалу, колико и за Истанбул, Анкару и Турску.

Чак и ако се занемари то да би се слична изјава неког балканског лидера одмах тумачила жеља за националном или верском доминацијом, ова изјава осликава жељу Ердогана да буде проглашен заштитником свих „муслимана који страдају широм света”, и даје за право његовим критичарима који тврде да он мисли да је султан.

Модерни султан или не, Ердоган је за непуних 10 година успео да посрнулу турску економију попне на 12. место по величини у свету са бруто националним дохотком од око 10.000 долара по становнику. Дечак, рођен у сиромашној породици у месту Ризе на Црном мору, прешао је трновит пут од тинејџера који на улицама Истанбула продаје ђевреке и лимунаду, преко школовања за имама, дипломирања менаџмента и активног бављења фудбалом до градоначелника Истанбула и првог лидера модерне турске републике који је освојио трећи узастопни премијерски мандат.

Султанске амбиције му не мањкају јер ће Ердоган наредних година дати све од себе да промени устав и у Турској уведе председнички систем, сличан оном у САД где су најважније полуге извршне власти у рукама председника. Тиме би испоштовао правила АКП-а да не може имати више од три премијерска мандата, а он би се кандидовао за шефа државе и врло вероватно опет освојио неприкосновену власт.

Премда га у премијерском кабинету преко рамена „посматра” велики портрет оца турског секуларизма Мустафе Кемала Ататурка, Ердогана углавном сагледавају као исламисту, који је чак и осуђиван на затворску казну због јавног рецитовања исламистичких стихова који су супротности са секуларним системом. Као политичар без длаке на језику, резолутно одбија оптужбе да има тајни исламистички програм. Ипак, мало ко ће му поверовати да се баш свесрдно залаже за слободу штампе, већу аутономију Курда и вредности савремене Европе. Иако су у време избора постојале извесне рестрикције за интернет и продају алкохола а око 60 новинара било у затворима, Ердоган тврди да може да спроведе реформе како би се Турска приближила стандардима ЕУ.

Поносан што му супруга Емина и ћерке никад не излазе из куће без фереџе, он тврди да је заправо муслимански пандан европским демохришћанима. Међутим, чини се, да за разлику од својих „колега” у западној Европи он не намерава да у Турској устроји систем који би функционисао и без доминантног лидера. Штавише, све чини да његове речи слушају не само у Турској, већ и широм Блиског истока и Балкана.

Ненад Радичевић