ФИНАНСИЈСКА ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ

Држава ће, према писању медија, омогућити грађанима млађим од 45 година да обезбеде стамбене кредит и са учешћем од само пет процената. Преосталих 20 процената учешћа кредитираће држава, са роком отплате и до 30 година и са каматном стопом од једног промила годишње. 

Држава изјављује да жели да помогне млађем делу популације да дође до стана. Људима у раним четрдесетим биће пријатно сазнање да их држава још увек сматра младима. Када имају стан, млади ће можда остати у Србији и неће побећи у иностранство. Стамбено збринути, лакше ће се одлучити да заснују породицу. Потом ће у топлини дома предано радити на поправљању катастрофалног српског наталитета. Како на младима свет остаје, све изгледа логично и на свом месту. Изгледа, али није.

Ако држава узима новац из буџета и даје народним кухињама, слабима и немоћнима, тада држава остварује своју социјалну функцију. Држава то по правилу ради држећи се социјалних критеријума. Када новац из буџета држава расподељује само на основу година као критеријума, држава тада врши арбитрарну социјалну дискриминацију. Млади неожењени професионалац који зарађује 1.000 евра добиће вредан кредитни поклон од државе. Брачни пар подстанара старијих од 45 година, са двоје деце и укупним примањима од, на пример, 600 евра, неће добити ништа.

Аргументи социјалне правде данас можда звуче патетично и превазиђено. Терен етике се увек може елоквентно релативизовати. Економски терен међутим, знатно је егзактнији.

Посао државе није да финансира и поспешује промет некретнина и с тим у вези кредитну активност банака. Посао државе је да ствара амбијент у коме ће сви сегменти становништва без разлике, имати једнаке шансе да нормално живе и раде, а ако је о становима реч и да купују станове. Када држава интервенише на начин на који то управо ради, она доводи до озбиљне деформације тржишта. 

На пример, ако исти стан купује неко од 35 година, он ће га ефективно платити мање од некога ко има 46 година. Цена стана је иста, али ће трошкови финансирања бити нижи за млађе од 45 година. Овде држава, само на основу старосне доби, врши недопустиву дискриминацију учесника на тржишту.

Када из буџета преусмерава новац на тржиште некретнина, држава вештачки повећава тражњу за становима. На тај начин се одржавају и подстичу високе цене некретнина. Србија и Београд, посебно, у том смислу већ јесу шампиони, како у односу на окружење, тако и у односу на државе сличне економске моћи.

Тражњу и цену станова одређује тржиште. Када је тражња за становима мања, цена станова је нижа. Када је тражња за становима нижа, мања је и тражња за кредитима за куповину станова. Како банке живе од кредитирања, оне би у условима смањене тражње морале или да смање камате и тако стимулишу тражњу за кредитима или да смање учешће које траже од клијената и тако уђу у већи кредитни ризик – највероватнија је комбинација једног и другог. 

Уласком државе на тржиште некретнина и убацивањем додатног буџетског новца, банкама је олакшано да наставе политику високих камата и експанзију кредита. Овде поготово лоше пролази онај део популације чије кредите држава није субвенционисала, дакле старији од 45 година. Услед одржавања високих камата, они сносе само негативне консеквенце овакве  политике. 

Пораст цена на сегменту некретнина и појачана кредитна активност преливају се и на остале делове тржишта. Што је кредитна активност већа, што су станови скупљи, већа је и инфлација.

Буџет Србије је на губитку. Утврђивање величине губитка ствар је нешто сложеније финансијске математике. 

Читалац се може запитати, да ли би својих 10.000 евра пласирао на 30 година, тако да по окончању тог периода добије назад целих 10.304. евра. Држава Србија је отприлике тако пласирала своја средства. Финансијски професионалац ће израчунати да губитак на таквом пласману не може бити мањи од око 70 одсто. На сваких 10.000 евра које је држава кредитирала, око 7.000 је ефективно поклон. Тај поклон иде на терет пореских обвезника, он је губитак буџета и то губитак који је скривен. Држава има потраживање од грађана које ће се обезвредити кроз време. 

На први поглед профитирају млади купци станова. Оно што је држава изгубила, прелило се њима. Не смета, то су наша деца. Међутим, ни они нису апсолутни добитници. Држава их не може спасити огромних банкарских камата које морају платити на део који кредитира банка, као што их неће спасити ни од сасвим извесног раста каматних стопа, или девалвације динара. Тридесет година је јако дуг период.

Држава помаже грађанима да дођу до кредита, али још више помаже банкама да своје каматне стопе и кредитну активност одрже на високом нивоу. У овом процесу, апсолутни добитници су управо банке и продавци станова. Присталица теорије завере би могао рећи да је све рађено више због банака, него због клијената.