Конференција, збуњеност и шанса

Министарска конференција несврстаних земаља која данас почиње у Београду затиче Србију у специфичном расположењу. Пад самопуздања, који је тешко сакрити, изазван најновијим искушењима на европском путу, производи збуњеност и у вези са овим догађајем.

Ко смо ми да организујемо састанак за више од100 делегација из целог света, да ли смо можда преамбициозни или претенциозни, да не шаљемо случајно лошу поруку, да ли ћемо се, не дај боже, некоме замерити – само су нека питања која провејавају, али на која се држава са самопуздањем и визијом развоја не би ни осврнула. У глобализованом свету, уколико знате шта хоћете, свака шанса је добра, свака конференција је корисна, а уколико је догађај већи, већи је и императив да он буде успешан и да се максимално искористи.

Манихејски поглед на свет, црно-бела размишљања овдашњих доконих политичара и интелектуалаца о томе да ли је ЕУ добра или лоша, да ли је ММФ добар или лош, да ли треба обележити историјски јубилеј и добро угостити представникетрећине замаљске кугле (по броју становника), из земаља које су пре тачно пола века баш у Београду основале један покрет, само поткрепљују тезу да смо друштво пропуштених шанси, које се радо занесе у идеолошким и политиканским расправама без икакве практичне вредности.

А слика је једноставнија него што многи покушавају да нам је представе.Србија је европска земља која има историјско и цивилизацијско право да буде део савеза европских држава. Имамо срећу да се налазимо на континенту на коме је остварен највиши квалитет живота на свету и од кога можемо добити драгоцени трансфер капитала и технологије. Зато смо и аплицирали за чланство у ЕУ.Србија је и земља којој је дато да буде чвориште транзитне трговине у овом делу света и чији развој највише зависи од валоризације таквог географског положаја.

Значај транспортног система Београда се посебно истиче : он представља коридор између западне Европе и Турске, а у њему се физички укрштају транспортни путеви између Панонске низије и Медитерана, као и између Црног мора и централне Европе. Интегрисање у правни систем и јединствено тржиште ЕУ потпуно је компатибилно с ревитализацијом историјских економских веза са другим деловима света. Управо ту лежи шанса развојног искорака Србије и изласка из зачараног круга сиромаштва.

Лука Београд је нпр. у време СФРЈ имала капацитет као све јадранске луке заједно а данашња слика запуштене Луке Београд говори о промашеној развојној политици. Парадокс је да је цена лучког земљишта на кључном робном чворишту толико обезвређена, да се више исплати градити стамбене објекте него се бавити међународном трговином. Зато је и данашња конференција прилика да се запитамо над положајем Србије у свету и у међународној подели рада.

Потенцијал данашњег самита у Београду треба посматрати пре свега у функцији освежавања историјских и економских веза са чланицама Покрета несврстаних. Приписивати политичку амбицију догађају који представља једну свечану седницу којом се обележава јубилеј од оснивања покрета било би злонамерно и неинтелигентно. Поштовање прошлости никад не може бити препрека за бољу будућност. Нама проблем нису јубилеји и амбиција за будућност, већ суморна садашњост. Покрет несврстаних више нема никакав политички значај. Завршетком ,,хладног рата” изгубио је ratio existendi, док последњи ударац представља „арапско пролеће”, за време кога су панарапски режими у северној Африци, који су некада били срце овог покрета, замењени тзв. исламским демократијама.

Због тога конференција у Београду неће бити закључена никаквом политичком декларацијом или иницијативом. Можемо чак рећи да је највећи политички домет покрета управо то што се у оквиру њега на једном месту састају представници држава који се ни око чега не слажу.

Али баш та разноликост пружа прилику за интензивну билатералну дипломатију током ова два дана, као и промоцију економске дипломатије. Велики број суседних земаља послао је своје функционере и емисаре да лобирају код наших данашњих гостију за своје представнике у међународним организацијама и агенцијама УН.

Треба ли подсетити да поред свих ових практичних вектора деловања који нам се ове недеље пружају, Србија има и додатни мотив, а то је контролисање броја држава које су признале Косово, барем док се обострано прихватљива решења не пронађу у дијалогу с Приштином и међународним заједницом и док се не договори институционали аранжман који ће омогућити Србији чланство у ЕУ и трајно отклонити притиске да се независност формално призна.