Писци света за људска права

Књига и књижевност биће у средишту пажње у Србији, али и светске културне јавности, од сутра до 18. септембра, када ће у Београду, Новом Саду и Нишу бити одржан 77. конгрес Међународног ПЕН-а, под геслом „Литература – језик света”, којем ће присуствовати 240 писаца и преводилаца из читавог света, као и чланова националних делегација ПЕН центара са свих континената. Такође, у поменутим градовима биће одржан Светски књижевни фестивал „Ослободи реч”. Бесплатни књижевни биоскоп идуће недеље, са пројекцијама најуспелијих екранизација литерарних дела, биће уприличен на београдском Цветном тргу и у Културном центру Новог Сада. Поводом конгреса Међународног ПЕН-а, разговарамо са Видом Огњеновић, председницом Српског ПЕН центра, нашим познатим писцем, драматургом, амбасадором Србије у Данској.

Српски ПЕН је током своје 85 година дуге историје пролазио кроз тешке периоде, политичке бирократе и подељена интелигенција нису баш ишли наруку овој организацији. Данас је наш национални ПЕН први пут домаћин највећим писцима света. Шта је било потребно учинити да би овај конгрес био остварен?

Да, било је криза и тешких дана, мноштво политичких и других искушења, што је разумљиво за једну организацију писаца. Наравно, ни ово наше време нас у том погледу није штедело. Па ипак смо се некако одржали. У периоду међународних санкција ПЕН је био једина организација на свету у којој нам чланство није престало. Наше колеге писци из Међународног ПЕН-а су се сложили да би та казнена изолација могла да буде фатална за нас, јер бисмо тако остали без иједне праве адресе у свету којој бисмо се могли обратити за помоћ. Наш ПЕН центар се, иначе, у датом моменту, да тако кажем, потпуно одвојио од државе, јер смо у знак протеста затражили да будемо скинути са  списка удружења која држава помаже. Јесте да смо тако остали без икаквих редовних средстава за рад, али смо бар „скинули с врата” одговорност за политичко лудило које се чинило и у наше име, без обзира на наше противљење. Нисмо, наравно, могли да путујемо на све скупове, али смо некако успевали, захваљујући спонзорима, а често путујући и о свом трошку, да бар конгресе не пропуштамо. Учествовали смо у раду различитих одбора конгреса, имали смо и понеку добру иновативну идеју, помагали смо да се уведу неке промене у раду ПЕН-а, једноставно, нисмо били само посматрачи. И стварно, наш Центар је у овој деценији иза нас, по општој оцени колега,  био један од највидљивијих на пеновској мапи. И, ево, Београд је ових дана конгресни град.

Који је по Вашем мишљењу био убедљиво најтежи период за Српски ПЕН центар, као и за културу у Србији?

Верујем да су период фашизације Европе и отпора тој пошасти, затим Други светски рат били периоди тешких недаћа и за ПЕН. То знамо из документације, а у прошле две деценије у којима сам рад нашег Центра пратила изблиза, као чланица, сматрам да су деведесете биле заиста мучан период. Не само због политичког раскорака са владајућим режимом, већ због веома лошег положаја наше земље у свету, а ПЕН је међународна организација. Наш положај је био шизофрен. Заправо нисмо имали право поље деловања. Врло чудна ситуација, помало ни на небу ни на земљи. Код куће смо били подозревана дисидентска булумента, страни плаћеници, мундијалисти, а напољу сиромашни рођаци, у које се нема баш много поверења, стално под сенком одјека свега што се дешава у земљи из које долазимо. И свако је време за културу тешко у средини у којој људи немају културних потреба, већ се све даје на бекријање и разоноду без устручавања и ограда.

У којим срединама су тренутно људска права најугроженија, где има највише писаца у затвору, и на који начин ће им на овом конгресу бити пружена подршка?

Људска права се газе у свим недемократским режимима, да употребим тај еуфемизам за тоталитарне владавине којих још увек није мали број у свету. У Ирану је, на пример, велики број уметника, а нарочито писаца, под жестоком опресијом, а и у затвору. На Куби такође. Мексико је поприште непрестаних прогона и отвореног лова на либералне интелектуалце, међу којима има највише писаца, да поменем само неке од земаља у којима не букте оружани сукоби. А шта рећи о земљама на Блиском истоку, или северу Африке. Конгрес ће и овога пута одаслати велики број резолуција на разне адресе, од влада земаља које сам поменула до Уједињених нација у којима ће захтевати стриктно поштовање људских права и ослобађање из затвора људи који су кажњени због политичке непоћудности, или вербалног деликта. Конгресни одбори Писци за мир и Писци у затвору упорно раде између два конгреса на спровођењу тих резолуција, пратећи реакције оних којима су упућене и обавештавајући јавност о исходу захтева.

ПЕН се директно противи политичком апсолутизму. Да ли бисте могли да издвојите до сада неки посебно упечатљив случај ослобађања писца посредством Међународног ПЕН-а?

Да, било је доста таквих случајева. Устручавам се да наводим имена из разних разлога. Само да нагласим да конгресни одбори Писци у затвору и Писци у егзилу раде веома активно. Садашњи потпредседник Међународног ПЕН-а, а дугогодишњи председник овог првог одбора, норвешки књижевник Еуген Шуљгин обишао је такорећи цео свет у том својству. Закуцао је на многа званична врата, и био једно време ноћна мора званичника различитих ресора. Он је заиста у многим случајевима постигао сјајне резултате. Није реч само о ослобађању, него и о обезбеђивању одговорног легалног поступка, раскринкавању коруптивних лажних процеса и алармирању међународне јавности поводом неких еклатантних примера злоупотребе правних и политичких институција.

Ове године, на светском конгресу ПЕН-а у Београду биће посебно уприличен сусрет писаца Балкана. Каква је сада, по Вашем мишљењу, књижевна и културна регионална балканска сарадња, у средини где има више „српскохрватских” језика и књижевности?

Било би претерано да кажемо да сарадња не постоји уопште, али се мора рећи да би могла да буде далеко боља и, ако смем да кажем, маштовитија. Надам се да смо већ успели да превазиђемо лошу вољу за то. Кад једна мала група људи, гимназијских професора, предвођених незаустављивом ураганком Ружицом Марјановић, успева да у Ужицу направи одлични фестивал „На пола пута”, нико више не може уверљиво да се изговара неповољним условима било које врсте.

Поред осталих, да ли ће у Београду гостовати и Косовски ПЕН? Каква је, пак, сарадња српских и косовских писаца?

Засад је, нажалост, никаква. Охрабрује чињеница да наше колеге Флора Бровина и Басри Чапричи долазе на конгрес у Београд. Мислим да би то могао да буде убедљив почетак шире сарадње.

Марина Вулићевић