Пољубила сам Медведева, а сад чекам Путина

Соња Лапатанов је била позната балерина и успешан кореограф, а сад је светски путник, путописац, фоторепортер... Више пута је обишла све континенте сем Аустралије. На тај пут планира да пође следеће године.

Добитник је многих струковних и друштвених признања, али најзначајније је – национално за свеукупни допринос култури Србије.

По свим одликама није вршњак својих година. Рођена је као „лавица” пре 63 лета у Битољу.

Нико од њених није са балканских простора. Отац јој је Рус, а мајка Немица. Живи у Београду.

Где сад путујете?

Идем на индонежанску туру коју чекам већ 20 година. Озбиљно се припремам за ову авантуру на коју крећем 21. октобра. Пре овог пута прославићу издавање три моја путописа на београдском Сајму књига: „У скутима Хималаја”, „Рајска острва” и „Мама Африка”. Прва књига је објављена и на Брајевој азбуци, па и слепи могу да је читају. А један део прве књиге је унет у уџбенике основне школе за српски језик као пример како се пише путопис!

Ко Вас је упутио у свет?

Учинио је то, на одређен начин, глумац Мики Манојловић. После завршене балетске школе „Лујо Давичо” примљена сам у београдско Народно позориште у коме сам остала до пензије. Али, у међувремену сам се школовала и у најбољим светским балетским школама у које ме упутио мој тадашњи дечко Мики. Рекао ми је: „Докле ћеш да будеш епизодиста, балетски ’жбун’. Провери како се то ради у најбољим школама света”. Била је то његова алузија на други чин „Жизеле”, где, као вила, излазим из жбуна. И учинила сам то. Послушала сам Микија.

И где сте све били?

У Москви сам две године вежбала и играла уз чувену Мају Плисецку под контролом њеног супруга, композитора Родиона Шчедрина. Били су ту и најбољи руски играчи: Галина Уланова, Наталија Бесмертнова, Александар Годунов... У Хавани сам то чинила уз Палому Хереру и Ану Ботафого, а у Београду, с гостима, Марго Фонтејн и Морисом Бежаром... Учила сам и у Њујорку.

Ко Вас је опчинио у Великој јабуци?

У Њујорку сам играчки имала три активности. Ишла сам на часове мјузикла, афрокубанског балета и џез балета. Играла сам и у представама на Бродвеју. Тада сам била у ситуацији да покажем три талента: игру, глуму и певање. Међутим, Бродвеј памтим и по сусрету с глумцем Ентонијем Квином који ми је, после представе „Грк Зорба”, са бине, поклонио бели каранфил који и сад чувам у једној кутији!

Како се то догодило?

Гледала сам позоришну представу „Грк Зорба”. На крају представе Квин је део цвећа које је добио делио онима који су пришли бини, а ја сам била на другој страни сцене. У једном тренутку Квин ме видео, махнуо ми и упутио се ка мени. Дао ми је један бели каранфил. Била сам збуњена, а затим и шокирана. Публика ми је, при излазу из сале, аплаудирала као особи којој је Ентони Квин указао посебну пажњу.

Који сусрет Вам је био посебан?

Упознала сам глумце Питера Устинова и Клауса Кинског, али сусрети са Кубанцем Григоријем Фуентесом (1897–2002), капетаном брода „Пилар”, писца Ернеста Хемингвеја, незаборавни су. Видела сам га два пута, у његовој 99. и 100. години. Живео је у месту Кохимар, близу Хаване. Послужио је, наводно, Хемингвеју као узор за књигу „Старац и море”.

Да ли је то истина?

Не. Григорије је одбио ту част! Није желео да се за његово име везује нешто што није истина. Кад сам га упознала имао је слабо тело и као море бистре плаве очи. О Хемингвеју ми је причао као о поштеном и преком човеку који је обожавао море, сунце, рибарење, лов, жене, пиће и, наравно, Кубу. Кад је писао, Ернест је то чинио на писаћој машини коју је поставио на пулт у висини груди. Увек је стајао и писао. Тако ми је причао Григорије.

Кад сте тражили везу за познанство?

У октобру 2009. године кад сам чула да ће у Београд допутовати Дмитриј Медведев, председник Русије, домовине мог оца. Замолила сам Александра Конузина, амбасадора Руске Федерације у Србији, мог доброг познаника, да ме, као уметницу руског порекла, упозна са председником.

Како се то догодило?

Двадесетог дана октобра 2009. имала сам ВИП место за свечану академију у „Сава центру”. У договореном тренутку сам кренула на позорницу ка Конузину, а он ме представио Медведеву: „Ово је Соњечка, балерина, наша Рускиња”. Пожелела сам председнику добродошлицу у Србију, загрлила га и пољубила у образ, а он ми је узвратио пољубац! Потом је кренуло моје бајковито дружење с Русима из врха власти. Постоји снимак овог догађаја на Јутјубу и Фејсбуку.

А да ли бисте пољубили Барака Обаму?

Сад чекам Владимира Путина, а што се тиче Барака Обаме, пољубила бих га и због тога што је он први Афроамериканац председник Америке. Навијала сам за њега у изборној кампањи. Пољубила бих га и као веома згодног човека.

Од када обилазите свет?

Била ми је то, почетком деведесетих, само љубав која је прерасла у неодољиву страст. Толико сам заволела путовања, као и сусрете са старим културама, рајским острвима, дугим пешчаним плажама уз бистра мора где се потпуно предајем природи. Натуриста сам. Обожавам слободу тела и духа.

Ипак, како све то плаћате?

Имам две пензије, балетску и националну, а радим и као скаут менаџер, ловац на таленте. Помажем младим људима да стигну до уметничких послова. Уосталом, још моја бака је говорила: „Последња хаљина нема џепове”. Већ сам у неким годинама, па немам потребу да штедим новац. А и остала сам „солерка”, сама сам.

Зашто се то догодило?

После велике љубави с Микијем Манојловићем, у доба наше потпуне физичке и менталне зрелости, имала сам више великих љубави, али нисам знала да сачувам те људе и да нам изродим децу. Сад само очекујем да ми Бог да здравље и да у „трећем добу” живим достојанствено.