Трка са временом

Блиски исток је и ове године доминирао светским збивањима. Убилачки ирачки хаос, разорни рат Израела и Хезболаха у Либану, палестинска драма. Иран је прича за себе. Вашингтон оптужује Техеран да покушава да направи атомску бомбу. Да ли ће САД отворити још један фронт? Бошко Јакшић и Мирослав Лазански, угледни коментатори "Политике" који су доста времена провели по врућем песку региона – често га различито тумачећи – дају своје визије за 2007. годину.

--------------------------------------------------------------------------

После двомесечних тешких преговора у Њујорку, због одбијања Техерана да суспендује програм обогаћивања уранијума, Савет безбедности УН увео је санкције Ирану у виду забране снабдевања те државе материјалима и технологијама које могу да допринесу нуклеарним програмима, као и замрзавање средстава десет кључних компанија и 12 особа повезаних са тим програмима. Иран је, наравно, одмах одбацио санкције тврдећи да је његов нуклеарни програм намењен производњи енергије, Вашингтон је најавио и друге мере, док Москва и Пекинг и даље позивају на дипломатске кораке према Техерану.

За Иранце је атомска бомба данас питање националне части и поноса и ту нема разлика између мула, ајатолаха и демократског дела јавности, између старих и младих Иранаца, између конзервативаца и демократа...

Санкције према Техерану неће успети, јер Иран има довољно средстава да у Русији и Кини купи све што му треба, осим тога Русија је инсистирала на амандману резолуције УН који јој обезбеђује "легитимне нуклеарне активности у Ирану". Напротив, санкције ће само убрзати ирански нуклеарни програм, јер ајатоласи у Техерану знају да после санкција Вашингтону преостаје само војна опција. Трка са временом је почела. 

Истина, Иран и даље тврди да наставак својих нуклеарних истраживања везује искључиво за мирнодопско коришћење атомске енергије, али Американци одговарају у стилу "шта ће земљи са толико много нафте још и нуклеарна енергија?".

Техеран је одлучио да настави процес претварања 37 тона концентрата уранијума, познатог као "јелоукејк", односно млевеног уранијум оксида, у уранијум хексафлорид, средство за обогаћивање уранијума што је све потребно ради добијања горива за нуклеарне електране. Проблем је што се истим процесом може добити и материјал за атомску бомбу.

Техеран иде даље у својим нуклеарним амбицијама, Иранци већ имају балистичке ракете кратког, повећаног кратког и средњег домета, "шахаб-2" домета 450 миља и  "шахаб-3" домета 930 миља чиме покривају све циљеве у региону Залива и у Израелу. Нико паметан не прави ракету домета 930 миља да би на њу поставио бојеву главу са класичним експлозивом...

Процесом обогаћивања урана Иранци технолошки владају, но остао је још проблем упаљача – окидача за атомску бомбу, а то су ктитрони. Није познато како Техеран покушава да премости тај недостатак.

Притиснут проблемима у Ираку, Вашингтон још одмерава ситуацију у Ирану. Копнени рат против Техерана не долази у обзир, јер Америка за тако нешто једноставно нема довољно војника. САД су се упетљале у врло мучне ратове у Ираку и Авганистану, а ти сукоби дају времена Ирану да направи атомску бомбу. Остаје могућност ракетног и ваздушног удара по изабраним иранским нуклеарним циљевима. Американци и Израелци заједно, или свако за себе?

Но, шта после тога? Јер, то би само ујединило све Иранце против Запада. Револуционарни паздарани кажу да би у том случају у пролазу Хормуз потопили неколико великих танкера и цео извоз нафте из Залива би стао. За Европу и Јапан то би био огроман проблем. Но, профитирали би Руси са својом нафтом.

Израелци већ имају план напада на иранске нуклеарне капацитете, пре свега кроз систем елиминације кључних иранских нуклеарних стручњака и диверзије на објектима. Јер, само авионским, или израелским ракетним нападима тешко је уништити подземне иранске нуклеарне инсталације.

Вашингтон разматра друга решења, између осталог и употребу опозиције у Ирану против клерикалних мула, али и употребу крстарећих, па и интерконтиненталних балистичких ракета "трајдент" и "минитмен" са класичном бојевом главом, неутронском бојевом главом, или тактичком нуклеарном бојевом главом. То би, после свега што се догађа у Ираку, за САД била тешка одлука, али ако Техеран произведе атомску бомбу, Џорџ Буш ће ући у историју као најнеуспешнији амерички председник после Другог светског рата. Ирак, Авганистан, Северна Кореја, па још и Иран.