Одмерен и суздржан писац

Издавачка кућа „Архипелаг”, у библиотеци „Знакови”, објавила је књигу Тихомира Брајовића (1962), књижевног критичара, професора Филолошког факултета у Београду, под насловом „Фикција и моћ” (Огледи о субверзивној имагинацији Иве Андрића”). У књизи је пет есеја у којима Брајовић на нов начин тумачи дела Иве Андрића. Аутор се, пре свега, бави анализом „Приче о везировом слону”, „Проклете авлије” и „Омер-паше Латаса”. Ова књига је својеврсни наставак Брајовићеве студије „Заборав и понављање” (Амбивалентно лице модернитета у роману „На Дрини ћуприја”), која је објављена 2009. године.

Књига „Фикција и моћ”, оценили су критичари, доноси ново тумачење Андрића. Шта је у вашем виђењу Андрића ново?

Нисам сигуран да је сасвим умесно да аутор сâм говори о томе шта ново доноси његова књига. Ако нешто, ипак, треба казати, рекао бих да сам се, уз уважавање досадашњих тумачења, трудио да у овим огледима Андрићева зрела остварења читам као дела која нам уз сугестивну слику историје и тзв. ванвременска значења откривају и дослух с битним проблемима живота модерног човека, као и с утицајним схватањима савремене књижевности и друштва, која одређују оно што каткад називамо „духом времена”.

У поднаслову књиге стоји да је реч о „субверзивној имагинацији”. Да ли у Андрићевом делу има и политичке субверзије?

Уверен сам да има, а покушао сам то и да покажем у конкретном тумачењу Андрићеве уметничке прозе, настале после Другог светског рата, која је, у много већој мери него пре, усредсређена на феномене тоталне политичке моћи и однос између ауторитарних властодржаца. Живећи и пишући у изразито идеологизованим околностима и наглашено политизованом друштву, Андрић је, нема сумње, могао изблиза да упозна нешто од фамозног механизма модерне политичке моћи и то се, мислим, доста јасно разазнаје у мајсторски обликованој слици политичке страховладе у делима као што су „Прича о везировом слону”, „Проклета авлија” или „Омер-паша Латас”. Наравно, ваља имати на уму и то да Андрић није био дисидент, него друштвено признат писац који је, оно што данас можда можемо да распознамо као критичко разумевање тада владајућих околности, испољавао на изражајно прикривен, тј. субверзиван начин.

Разматрате и однос приче и моћи. Како је Андрић гледао на моћ, политику и силу?

Свако ко је пажљивије читао Андрића зна да је он био одмерен и суздржан писац, који се о деликатним питањима као што су однос моћи, политике и силе изражавао сентенциозно уопштено, рецимо у „Знаковима поред пута”, или путем историјски „костимираног” приповедања, као у делима којима сам се бавио у својој књизи. Уз све условности које из тога произлазе, могуће је, ипак, казати да је позни Андрић имао критичан и, добрим делом, ироничан однос према могућностима неограниченог располагања влашћу и силом. Мислим да је то распознатљиво управо у слици деспотских владара из поменутих остварења, који су приказани као „порцеланске лутке” и „папирнате маске”, тј. као, у неку руку, нестварни и сабласни субјекти политичке моћи, неаутентичне креатуре које се растачу изнутра и, заправо, постају жртве силе и утицаја којима располажу. Дакако, Андрић не би био то што јесте, писац суморног, али уметнички аутентичног виђења света и човека, кад нам не би показао и другу страну, у лику оних који трпе и страдају од тих деспотских „лутки”, оцртавајући тако свеколико репресивни хоризонт политичког живота модерног доба.

Иако се враћао далеко у прошлост – Андрић је говорио о нашем времену. Какве нам је поруке слао?

Незахвално је говорити о „порукама” кад је књижевност у питању. Јасно је, с друге стране, да Андрићево занимање за историју није било „архивско”, већ је почивало на личном и колективном искуству. Стога, верујем, да у његовом приповедању о неумитном слому деспотских владалаца, који у нечовечном заточењу држе појединце и народе, није сасвим неумесно препознати понешто од онога што дотиче и нас данас. Или, рецимо, о неизбежној пропасти моћних империја и „зараћених светова” који не остављају простора за неопредељеност и неприпадност. Наравно, треба напоменути да је реч о алтернативним значењима, која се помаљају као могућа и интригантна, испод оног непосредног, повесно живописног, лепо сроченог и доживљајно омамљујућег приповедања које је нека врста „заштитног знака” свеукупне уметности Иве Андрића.

Да ли се у лику Омер-паше Латаса може препознати Јосип Броз Тито, а у „Проклетој авлији” прича о Голом отоку?

То су неке од могућности које су назначене у мојој књизи и које су у њеним досадашњим медијским одјецима истакнуте у први план, што је разумљиво с обзиром на интересовања шире публике. Важно је, међутим, приметити да могуће политичке алузије, попут описа цариградског затвора „као неког ђаволског острва” на којем бораве наводни рушиоци власти „уз помоћ непријатеља из иностранства”, или приповедања о сераскеру, тј. маршалу који балансира између Истока и Запада зарад личних амбиција, не треба разумети фељтонски дословно и искључиво. Исто тако, важно је још једном казати да овако назначене могућности не суспендују или укидају универзална значења Андрићевих приповести и романа. Писац „Проклете авлије” и „Омер-паше Латаса” неће изгубити ништа од статуса класика српске књижевности због ових могућности актуелистичког читања. Напротив, уверен сам да управо њихово постојање доприноси томе да Иво Андрић и данас буде жив и истински читан аутор.

Зоран Радисављевић