Домаћа памет мањинске политике

Србија данас личи на озбиљно избушен брод који се тетура по олујној пучини док његови становници као јунаци цртаног филма покушавају да прстима запуше све већи број рупа. Свако од нас се с правом пита где је то најслабије место на коме ће се рупе толико повећати да ће вода просто да нахрупи и да све оде до ђавола.

Додатни проблем је што елита не ради ништа да те рупе закрпи него се, чини се, интензивно труди да огромне проблеме додатно увећа. Ево последњег примера. У земљи у којој се читав систем вредности једва одржава, у којој је школство дебелео нарушено, а деца су нам запуштена, неваспитана и пре свега недисциплинована, канцеларија омбудсмана је изнела предлог закона који ће родитељима додатно умањити права контроле и васпитавања своје деце, а пубертетлије учинити самосталним „личностима“.

И у овом решењу као и у многим другима проблеми долазе због конструкционе грешке, потпуно погрешне филозофије о томе шта је личност, како се она гради, развија и како стиче права. Лево либерална идеологија на којој је изграђен поменути предлог закона као и читава пракса деловања канцеларије омбудсмана, полази од потпуно погрешне концепције да је малолетна особа одговорна личност која малтене има једнака права и слободе као и њени родитељи. Даје му се право на приватност, слободу мишљења и изражавања, могућност да пријави своје родитеље итд. На пример, родитељима малолетног детета, ако се предлог не дај Боже усвоји, биће онемогућен увид у здравствени картон петнаестогодишње девојчице (члан 57)! Овај предлог закона је толико револуционаран и по мом дубоком убеђењу опасан, да захтева озбиљно самоорганизовање родитеља и притисак на све политичке партије и посланике да се о њему изјасне.

Други пример конструкционе грешке јесте мањинска политика републике Србије, посебно кад је у питању статус етничких мањина. Какви су њени резултати најбоље је показао попис. Највећи део Албанаца из Прешева и Бујановца је политички организовано спровео бојкот, а слично је урадио и један део Муслимана из Рашке области. Тиме је показано да десет година посебног бављења „југом Србије“ на овакав начин није донело ни најосновније резултате да тамошњи Албанци признају државу Србију.

Но као што је познато, мањински проблеми постоје у мањој или већој мери са великим бројем заједница. Србија, на пример, никада у историји није имала проблеме са Румунијом. Данас чак и ова држава, подстакнута слабошћу наше, води непринципијелну политику покушавајући да Влахе преведе у румунску националну мањину, као и да супротно договору са СПЦ прошири деловање румунске православне цркве и на подручје неготинске крајине.

Све се то не дешава зато што Србија наводно угњетава етничке мањине. Управо обрнуто, Србија има најлибералније мањинско законодавство у Европи и тиме се на своју несрећу хвали. Основна грешка ове политике је полазна претпоставка о некаквом хармоничном односу етничких заједница ако држава дарује мањинама довољно права. Историја и искуство јасно говоре нешто сасвим друго. Однос државе већинског народа и мањина по нужности мора да подразумева неку врсту сталне борбе у којој држава настоји да дамање а мањине да добију више. То је један процес који непрестано траје и који се никад не завршава. Ако је држава превише издашна, мањина и њена матична држава то виде као знак слабости и труде се да извуку што више, при чему то зна да води и у правцу иредентизма и сепаратизма. Од таквих замисли државу чува само њена снага и озбиљност.

Треба се подсетити да су мањине традиционално најбољи потенцијални инструмент дестабилизације једне државе. Хитлерова политика инструментализација мањина према Чехословачкој и Румунији оставила је толике последице на светско јавно мнење да је мањинска политика свесно испуштена из Универзалне декларације о људским правима и из оснивачких докумената Уједињених нација. Она своју обнову доживљава тек након окончања ,,хладног рата“ када се, нажалост, поново показало да има исти експлозивни манипулативни потенцијал. Наше искуство са Косметом је један од најбољих примера.

У сваком случају, ако Србија жели да се уозбиљи као држава време је да озбиљно преиспита своју мањинску политику. Узгред, досадашња мањинска политика није настала као плод условљавања Брисела већ као последица „домаће памети“.

На крају треба приметити да је својом погрешном и непотребно либералном мањинском политиком наша држава почела да прави проблеме и другима. Читавим овим галиматијасом са мањинским саветима којима се преноси све више и више ингеренција, Србија је почела да поставља преседане који иду знатно преко постојећег и у Европи признатог нивоа заштите. Тај преседан неке друге државе почињу да користе како би за своје мањине у другим земљама захтевале још већа права и тиме се отвара нова врста политичких сукоба.