Прелазни рок

У ишчекивању пуцња или звиждука пиштаљке за почетак изборне трке, главна тема је ко ће с ким и ко ће са чим на изборе. Више ово прво а мање ово друго. Странке које не знају своју цену користе уцену. Мери се коалициони потенцијал, који је неретко уцењивачки. Ко ће кога шлепати на листи, ко има кога у шаци или фиоци? Сви су ушемљени и умрежени, али следи нова подела карата. Страхови се шире. Једни имају страх од пораза на изборима, други од Пирове победе. Мале партије имају страх од цензуса, али и од „велике коалиције“. Велике странке нису сигурне коме ће се пре или касније приволети мање странке.

Велика коалиција се највише привиђа Дачићу и Динкићу. Они су ових дана извршили рокаду. Како рече Млађа: „Ко би рек’о чуда да се десе, Дачић у Бриселу а ја у Москви“, или „Шта би дао да си на мом месту?“ Дачић је 2004. подржавао владу у којој је био Динкић, а сада Динкић подржава владу у којој је Дачић. И таман заборавимо деведесете, а онда се министар европске владе појави на антиевропском митингу СРС-а. Затим га „европејац године“ подржи и на крају тврди како је захваљујући њима не само добијен статус кандидата, већ и остварен програм ДОС-а!

На примеру ЛДП-а и СПО-а дошло је до националног помирења. „Преокрет“ је спојио Равну гору (Дража Михаиловић) и Голи оток (Јово Капичић). СПО ће на заједничкој листи добити трећину места. Из обиља своје понуде, ЛДП ће уступити и два места Асоцијацији самосталних и независних синдиката (АСНС). „Српском преокрету обнове“ ће се придружити и „Богата Србија“ Захарија Трнавчевића. У прелазном року „мирази“ и „удаваче“ се највише везују за ПУПС и СДПС. Док је Љајић усмерен углавном само лево, ПУПС кокетира и лево и десно. Од СПС-а тражи (не)могућу трећину места на листи. Из ПУПС-а стижу и уцене: Ако нам социјалисти ускоро не одговоре, понудићемо разговоре Тадићу, Николићу и Љајићу.

СПС-у се Палма придружио још раније. УРС ће на изборе самостално. Какав је то излазак на изборе „самостално“ ако је УРС коалиција, Г17 плус, „Заједно за Шумадију“, „Живим за Крајину“, „Народне партије“, плус удружења грађана и појединци? То подсећа на време када је СПО био на власти у Београду, па се говорило: „У Београду је на власти опозиција“. А ко је на власти није опозиција, бар тамо где је на власти. Исто тако, ако је коалиција странака, удружења и појединаца, онда не излази самостално. УРС ће на локалне изборе у Београду изаћи „самостално“, али ће подржати актуелног градоначелника Драгана Ђиласа, а у Инђији Јешића.

За разлику од претходних парламентарних избора када је ДС у оквиру листе „За европску Србију“ изашла са Г17 плус, ЛСВ, СДП (Љајића) и СПО, за сада ће сигурно ићи једино са ЛСВ. Чанак је предложио какав-такав принцип, по којем на листи ДС тражи онолико места сразмерно проценту освојених гласова у Војводини. Љајић са Социјалдемократском партијом Србије (СДПС) још увек није одлучио са киме ће на изборе. Он се не држи Чанкове логике, јер је неизвесно колико, до јуче регионална странка, може освојити у Рашкој области, где је поред Угљанина добио и Зукорлића као такмаца. Иако Љајић преговара са Савезом самосталних синдиката Србије, ДС му је ипак најближи. Само је питање да ли ће добити колико тражи. СНС је обећао Новој Србији и Вељи Илићу 12 мандата. То значи да им је урачунато нешто испод цензуса. Ако се испоштује договор, Веља је добро прошао. СНС је потписала и споразум о заједничком учешћу на предстојећим изборима са Асоцијацијом малих и средњих предузећа и предузетника Србије (АППС). Добијање „статуса кандидата“ СНС је готово преспавала. Није толико било славља евроентузијаста, колико је било разочарења евроскептика и еврофоба. ДСС је иступио из Европске народне партије (ЕПП), групације странака десног центра са највећим утицајем у ЕУ. Амбасадори се о изборима још не оглашавају, осим што за Конузина улазак у ЕУ има своју цену, а за Маса Коштуница не говори истину.

Странке хоће много власти са мало гласова. Њихови захтеви нису у складу са упориштем у бирачком телу и изборном снагом. Показало се да мале странке имају више стратегија: прелазак цензуса, улазак у парламент, формирање посланичког клуба, улазак у владу, као и трговина и уцена приликом важнијих гласања. Синдикати више причају о посланичким и министарским местима него о социјално-економском дијалогу, о правима запослених и програмским принципима. Издваја се синдикат „Независност“. Руководствима синдиката ће вероватно бити боље, а да ли и радницима? Када поделе мандате и ресоре и реше ко ће с ким, тек онда ће почети да размишљају ко ће с чим. Осим понуде, остаје и непознаница да ли ће се истовремено са парламентарним расписати и председнички избори, као и да ли ће се и који избори одржати на Косову и Метохији. Могуће је да се одговор на прво питање крије у статусу кандидата или у датуму започињања преговора са ЕУ, а можда одговор на друго питање лежи у фусноти.