КЊИГОМ НА КЊИГУ

Агенција Бета је јавила да је "експертски тим окупљен око председника Србије Бориса Тадића завршио први Нацрт стратегије националне безбедности, документа којим су дефинисани будући стратешки безбедносни интереси Србије". Документом, који ће наредних месеци бити на јавној расправи, улазак Србије, не само у програм Партнерство за мир, већ и у НАТО, дефинисан је као један од спољнополитичких приоритета. Агенција "Бета" подвлачи "да се Нацртом стратегије кодификује оно што Тадић већ дуже отворено заговара: стварање политичке и безбедносне атмосфере у којој ће Србија, уместо увозника безбедности, постати држава која ће извозити безбедност. Напуштајући изоловано профилисање безбедности, Србија се овим документом јасно опредељује за концепт заједничке безбедности, у оквиру партнерства за мир и НАТО, као и у оквиру других регионалних безбедносних асоцијација...".

Лепо је што ће тај документ наредних месеци бити на јавној расправи, још лепше би било кад би и имена безбедносних експерата у тиму председника Тадића била и јавно саопштена, да знамо ко је то тако лепо формулисао ону синтагму о напуштању "изоловано профилисане безбедности", па и ону о "другим регионалним безбедносним асоцијацијама"... Заиста, које су то регионалне безбедносне асоцијације у Европи? Није ваљда Пакт за стабилност југоисточне Европе?

Европа и Србија се још налазе у прелазној фази између хладног рата и постконфликтног периода с великим неизвесностима. Биполарности више нема, али нема ни јасног одговора на дилему хоће ли модели кооперативне, односно колективне безбедности умањити националне политике безбедности? Без одговора на то питање немогуће је одредити фундаменте нове политике безбедности. Наравно, није спорно да старе полазне основе више не вреде, али онда преостаје само једно: прелазна решења.

Извесно је једино да је све неизвесно. Утврђивање правног примата у међународним пословима и односима, самим тим и правила која треба да допринесу безбедности и развоју, као и процедурама за мирно решавање сукоба, данас су императив више него икада пре. Но, сведоци смо да живимо у времену и свету где сте, заправо, у праву онолико колико сте економски, или војно, јаки.

Безбедност Србије зависи, пре свега, од наше способности да на доследан начин организујемо наше друштво, зависи и од спољнополитичких циљева државе. Ту безбедност не чине само принципи већ и инструменти, јер ако је прогресивност златно правило за спровођење спољне политике, исто правило још више важи за политику безбедности. Уосталом, свака је криза у области безбедности, пре свега, криза на плану институција и компетенција...

Србија је вероватно држава с највећим бројем разних факултета, академија и института за безбедност у свету. Недостају још само дечји вртићи за безбедност. Инфраструктурно гледано, за неке од тих установа и подруми су адекватније просторије. По глави становника имамо у свету и највећи број стручњака за питања безбедности, који су вахабите, талибане и Ал каиду видели само преко Интернета.

Но, то није све, јер је агенција Бета јавила да се под окриљем Министарства унутрашњих послова ради још један нацрт стратегије националне безбедности, који су иницирале странке владајуће коалиције. Да ли то значи да странке владајуће коалиције нису задовољне нацртом који припрема експертски тим председника Тадића? Или да Министарство унутрашњих послова Србије има боље експерте за безбедност него тим председника Тадића? Па ћемо на јавној расправи ускоро имати "плаву књигу" насупрот "црвеној књизи", или можда и "белој књизи". Наиме, још није касно да нацрт стратегије националне безбедности напишу и невладине организације, поједине странке, удружења грађана, тендер је очигледно отворен...

Када је безбедност у питању све је транспарентно, а код нас понекад и није. Јер, ето, недавно је један војни аташе, пуковник из земље иначе политички и војно врло блиске САД, затражио у Министарству одбране Србије да види споразум СОФА који смо недавно у Вашингтону потписали са Американцима. Нису му дали, а када је дотични пуковник рекао да тај исти споразум његове земље са САД стоји на Интернету, опет није било одговора. Заиста, шта то пише у том споразуму што сироти пуковник из земље блиске Америци не сме да види? Како онда да будемо извозници безбедности?

Југословенска трагедија у последњих 15 година потврдила је, нажалост, да ће војна сила увек тријумфовати над дипломатским изврдавањем. Кад је безбедност у питању, Европа и САД још нису одлучили шта желе на Балкану: безброј војних протектората, мозаик ауторитарних државица које би биле рај за мафију, ничију земљу? Или, као што би Тацит рекао, "пустињу звану мир"?