Шарм истанбулског Бејоглуа

Некада је целом дужином истанбулске авеније Истиклал било много пасажа. Био је то центар моде овог града, нарочито за странце и богатије Турке и могли сте лако да помислите да се налазите у Европи. Већина њих потиче из последње четвртине 19. века, из периода после поновне изградње ове области која је била уништена у пожару 1870. године, подсећа "Туркиш дејли". У ове отмене грађевине некада се улазило из авеније Истиклал, а излазило се на другу страну, у другу улицу. Са обе стране био је низ продавница и ресторана, некада и на три спрата. У то време није било лифтова. Данас је најпознатији Цветни пасаж, а за њим следе Маркиз, Христаки, Хакопуло, Пасаж са огледалима, Сиријски, Алепо, Емек и још десетина других. Историју с тим у вези данас зна мали број људи.

Поклон беговом сину

Овај део назван је Бејоглу, по беговом сину коме је ову земљу у 15. веку поклонио Фатих султан Мехмед. Али историја овог места датира још много векова пре ових догађаја. Срце овог византијског града било је у старом делу града. Ђеновљанима, који су желели да оснују колонију ради трговине, Византијци су дали земљу која се налазила око куле Галата, коју су Ђеновљани касније саградили ради одбране.

Када су Турци освојили град, било им је природно да странце сместе у ову област како би наставили са својим обичајима, а да при томе не увреде муслимане. Тако је овде до 17. века било безброј таверни и места за забаву. Око 200 продавница држали су Јевреји и Грци, док су Јермени служили пића. Углавном су се забављали и пијанчили мушкарци, укључујући и муслимане. Али до 1874, како пише италијански путописац Едмондо де Амичис, ова област била је препуна продавница и канцеларија, укључујући мењачнице и царинарнице, па ју је упоредио са једном од лондонских четврти. Овај део постао је европеизован.

Када су прве земље поднеле захтеве да отворе амбасаде у отоманској престоници, од њих се тражило да то буде у Бејоглуу или Пери, како се такође назива. Наравно, амбасаде су привлачиле трговце који су желели са њима да сарађују или да раде за њих. Од краја 18. века улице у Бејоглуу почеле су да се поплочавају, а постављено је и улично осветљење. Кројачи су шили одећу у европском стилу. Европљани су долазили у посету, а неки су и остајали. Музичари, као што су Доницети и Франц Лист, свирали су за одабрану публику. И тако је ова област почела да добија своју особеност, која и данас може да се препозна ако се добро загледа.

Први пасаж који вам падне на памет јесте Цветни, који се налази у непосредној близини лицеја "Галатасарај". Изграђен осамдесетих година деветнаестог века под именом Ците де Пера првобитно је у приземљу имао продавнице, које су касније претворене у ресторане са јефтином али добром храном.

Маркизове чоколаде

Крајем осамдесетих година двадесетог века један део зграде облика латиничног слова "L" срушио се, срећом, рано ујутро када су ресторани још били затворени. После реновирања ресторани су постали много отменији и приступачни вишој класи због које је изнад централног дела постављена стаклена купола, тако да изненадни пљускови не могу да омету пријатну атмосферу и провод у омиљеном пасажу.

Маркиз пасаж прилично се разликује и својој елеганцијом подсећа на оно што је Пера некада био у првој половини 20. века. Овај пасаж добио је име по посластичарници која је четрдесетих година прошлог века носила име "Маркиз", јер је производила чоколаде "маркиз де севиње". Многи интелектуалци заслужни за вишедеценијске реформе седели су у овој посластичарници и разговарали, док се старији са сетом сећају задовољства које им је на том месту пружала шоља чаја уз колач.

После преласка у руке новог власника, Маркиз пасаж је 2003. реновиран у изузетно лепо место са 25 продавница, у којима може да се нађе роба најпознатијих светских марки, шест ресторана и центром за забаву, као и паркинг-простором за 90 возила.

Можда нико и не зна колико још пасажа има дуж авеније Истиклал. Неки од њих су мали и у њима се продају разноразне дрангулије и дугмад, у другима су позоришта са кафићима из којих се чује гласна музика, затим продавнице половне робе, предмета за туристе...

Оно што је добро у свему овоме јесте то да се људи труде да Бејоглуу врате онај шарм који је некада имао.