Штедњом против Европљана

Сваког јутра, сем недељом, мали Ђенаро у 7 сати почиње своју десеточасовну смену у продавници у предграђу Напуља. Иако је тек недавно напунио само четрнаест година, Ђенаро не иде у школу већ напорно ради око 60 сати недељно и тако заради око 50 евра. То је за петнаестак евра више него што заради његова мајка Паола Решињо чистећи станове по напуљском насељу Сан Лоренцо. Ђенарово дечаштво, као и детињство још 54.000 деце, која су протеклих година у италијанској покрајини Кампанији напустили школовање, представља само један делић мозаика судбина људи који су осетили сву тежину кризе која дрма Европу.

У покушају да спасу националне економије суочене са дужничком кризом, европски лидери листом су прибегли оштрим мерама штедње које, не само што повећавају страх од још дубљег посртања у рецесију, већ и дугорочно мењају изглед социјално сензибилне Европе у чијем капитализму су ипак остала најбоља зрна социјализма.

Шпанци протестима ових дана нису успели да спрече премијера Маријана Рахоја да под притиском европских колега примени „оштре резове”, који подразумевају не само повећање пореза, смањење плата и смањење јавне потрошње, већ и дугорочно опаснији потез – смањење права радника.

Иако и шпански министар економија Лиус де Гвиндос признаје да су у питању „изузетно агресивне реформе”, као да сви намерно пренебрегавају на примеру Грчке већ осведочену чињеницу да, без економских реформи, строге мере штедње су апсолутно контрапродуктивне. Моделом по којем ЕУ спасава Грчку, Португалију или Шпанију од банкрота, практично се спасавају банке, осигуравајуће куће и инвестициони фондови, а не Грци, Португалци или Шпанци, који ће се за десетак година поново суочити са сличним нивоом државног дуга.

Иако нико не спори да посрнуле економије морају да штеде, исувише ригорозним „стезањем каиша” добијају се грађани са драстично мањим платама и пензијама који самим тим немају новца да више троше а то би утицало на повећање жељеног економског раста. Осим тога, мањим платама и већим порезима се бруто друштвени производ (БДП) смањује, што значи да дугови државе чак не морају ни да порасту да би заправо процентуално постали већи и самим тим још већи узрок слабљење економије.

Лидери ЕУ као да не желе да виде бројке изнете у недавном истраживању о светској економији агенције Асошијетед прес, које је показало да управо у земљама зоне евра које спроводе строге мере штедње долази до најбржег раста дугова. Португалија је у 2010. почела да повећава порезе и смањује пензије и плате у јавном сектору, али је њен дуг у трећем кварталу 2011. износио 110 одсто БДП, док је годину дана раније био 91 одсто БДП. Грчки дуг је у трећем кварталу 2011. био алармантних 159 одсто БДП иако је годину дана раније био око 139 одсто. Насупрот томе, економски стабилна Норвешка је избегла строге мере и тако успела чак да додатно ојача своју економију и дуг смањи са 43,5 одсто у трећем кварталу 2010. на 39 одсто БДП у истом кварталу прошле године.

С друге стране, болно је видљива разлика између терета и одговорности коју за спасавање економија преузимају инвеститори и грађани. Иако су отписом дела грчких дугова приватни инвеститори наизглед „поднели свој део терета кризе”, они су заправо добили, будући да би банкротом Грчке остали у потпуности кратких рукава.

Штавише, власници иоле већег капитала овом кризом дугорочно добијају још више. Суштина реформских програма, прошлог петка саопштеног у Шпанији, а минулих месеци широм еврозоне, заснива се на драматичним променама на тржишту рада. Компаније добијају пореске олакшице, право да раднике држе на пробном раду до годину дана и да их након тога отпусте без отпремнине, олакшано им је отпуштање радника који имају уговор „за стално”...

Тиме се добија да је инвеститорима ова криза профитабилна шанса а да се, по питању радничких и социјалних права грађана, Европа враћа неколико корака. Једноставно поништавају се сва освојена права социјалне Европе, чему додатно доприноси и њена глобална трка са помаљајућим економским џиновима, попут Кине, Бразила и Индије.

Повећање привредног раста јесте важан циљ, али да ли заиста европски лидери желе да радници у Европи имају иста права као, на пример, кинески радник у комплексу компаније „Фокскон”  у Кини где се производи нови „ајфон”. Уколико желе, онда је мали Ђенаро из Напуља већ постигао тај „стандард”. Једино што он и даље живи са мајком и шестогодишњом сестром у станчићу од 35 квадрата, док његове „колеге” у Шенжену живе у огромним фирминим спаваоницама и хране се у централној кухињи. И заиста би Европа тако могла да остварује економски раст као и Кина. Питање је само по коју цену.