Радиоактивна истина

Месецима је свет обузет жучном дебатом да ли ће Израел кренути у превентивни напад на иранска нуклеарна постројења, али провокативна песма „Шта мора бити речено” немачког нобеловца Гинтера Граса минулих дана унела је у расправу још неколико аспеката потраге за истином. Осим питања да ли је разборито да Израел бомбардује иранска нукеларна постројења, искрсла су и питање зашто се скоро свако ко се одважи да критикује Израел и владу у Јерусалиму одмах проглашава антисемитом, колико дуго ће питање израелског нуклеарног оружја остати само питање тајновитих спекулације никад истражених до краја, колико поједине државе потцењују а неке друге преувеличавају опасности иранског нуклеарног програма...

У свакодневним медијско-дипломатским потрагама за „радиоактивном” истином на Блиском истоку упорно се заобилазе неке мале истине које знатно употпуњују мозаик који чини комплексну слику овог деценијама растреситог региона. Најпре, чињеница је да су протекле две деценије међународних односа увериле све земље које теже да буду иоле самосталније и постану регионалне силе, као што то Иран жели, да им је знатно боље да поседују нуклеарно оружје како би осигурале већи „респект” великих сила и њихово зазирање од хуманитарних интервенција.

Нико засад са сигурношћу не зна да ли је заиста ирански нуклеарни програм, који је иначе почео педесетих година прошлог века уз помоћ САД, заиста мирнодопски. Међутим, нико засад са сигурношћу не зна ни да је тај програм заправо војни и усмерен ка прављењу атомске бомбе. То, пак, не треба да смањи забринутост, будући да ирански председник Махмуд Ахмадинежад није се суздржавао да прети истичући да „се ционистички режим Израела суочава са крајем и да ће под Божјом милошћу бити збрисан са мапе”. Управо овакве ратоборне изјаве дају оправдање да Израел има чега да се плаши.

Иако песимисти предвиђају пропаст обновљених преговора међународне заједнице са Техераном, неопходно је приметити да протеклих недеља ипак постоји неки помак и да је Иран прихватио да се врати дипломатском процесу. Осим тога, америчке санкције на иранску нафту ипак на известан начин утичу на Техеран тако да би требало дати шансу дипломатији, колико год аналитичари сматрали да Техеран тиме само купује време.

С друге стране, контроверзна Грасова песма је скренула пажњу и на оно што се у медијима дефинише као „широко распрострањено веровање” да Израел има оружје за масовно уништење, а да није потписник Споразума о неширењу нукеларног оружја. И то нема никакве везе са антисемитизмом, који многи ових дана приписују немачком нобеловцу. То пре свега има везе са „широко распрострањеним веровањем” да је Израел атомска сила, са бројним теоријама о томе колико је Израел направио нуклеарних глава од Шестодневног рата 1967. године до данас, као и са чињеницом да нико не тражи да међународни нуклеарни инспектори испитају да ли су у пустињи Негев сакривене нуклеарне бомбе.

Можда је истина да Израел нема нуклеарне главе, али то би морало да буде проверено. При чему расправа о томе ни у једном тренутку не сме да означава спречавање Израела да буде забринут иранским нуклеарним програмом. Али, с друге стране, расправа не сме ни код Израелаца да буде схваћена као денунцирање Израела и јеврејског народа или пак антисемитизам.

То што ће неко отворено поставити питање да ли Израел нешто крије од међународне заједнице нема ама баш никакве везе са антисемитизмом. И није антисемита онај који жестоко критикује Израел да се у решавању регионалних конфликата пречесто лаћа мача.

„Израел може да има право да другима суди, али сигурно нико нема право да суди јеврејском народу и држави Израел”, рекао је марта 2001. тадашњи израелски премијер Аријел Шарон, поводом рада Мичелове комисије о сукобима у Израелу. Управо кроз ову изјаву данас Европљани сагледавају владе у Израелу, често убеђени да Јевреји за себе сматрају да су недодирљиви. Нажалост, томе им често иду у прилог преоштре изјаве израелских званичника.

То што је Грасова критика објављена уочи почетка јеврејског обележавања Пасхе (Песаха), нема никакве везе са „традицијом клевете пред Пасху”, а гледање на дешавања у свету искључиво кроз историјске наочаре само отежава решавање проблема у садашњости.

Време је за „радиоактивну” истину на Блиском истоку. Истину у којој неће бити претеривања нити потцењивања нуклеарних програма ни Ирана, ни Израела. Истину коју ниједна страна неће схватити као напад на њен интегритет. Истину која би бар мало могла да цео свет приближи миру.