Сликањем мерим своју температуру

Владимир Дуњић, београдски сликар први је лауреат награде за ликовну уметност „Момо Капор”, која ће му бити уручена данас у Скупштини града Београда. Некадашњем студенту Младена Србиновића, ово признање је додељено „за тродеценијски рад којим се потврдио као аутентични уметник у савременом српском сликарству”. Упитан како му звучи та формулација жирија и како је доживео ово признање Задужбине „Момчило Момо Капор”, Владимир Дуњић у разговору за „Политику” одговара:

– Звучи помало као „ово је диван крај једне успешне каријере”. Шалим се, наравно. Можда ми нећете веровати, али тек сад почињем да откривам неке тајне посла којим се бавим 30 година. Образложење жирија ми је указало на димензију мог рада коју сам само наслућивао. Срећан сам што сам добио награду која носи име Моме Капора јер верујем да уметност не може бити добра, ако је стварана за уски круг специјалистаи ако је херметична и некомуникативна. Највећи део постмодерне је боловао од те бољке, верујући да је досада довољна гаранција за дубокоумност. Мома је то знао и зато је био тако широко и топло прихваћен. Момина супруга Љиљана чини изванредан напор Задужбином „Момчило Момо Капор”. Покушава да успостави континуитет између оних који долазе на сцену и оних који су је направили, да не заборављамо сваких педесетак година своје велике људе.

У једном интервјуу сликар Александар Цветковић је изјавио да цени своје колеге и између осталих и вас као „мајстора свог заната”.Kолико вам је важан суд колега?

Данас кад је најмања мера самопоштовања у каријери бити на пример „менаџер за људске ресурсе” рећи неком да је мајстор заната и није некикомплимент.Али, када то каже још један велики мајстор, ипак се морамо замислити. Сликарство је једна од последњих великих људских професија, које обавља само један човек, а не тим, од почетка до краја, у свом атељеу, уз музику, са минимумом техничких средстава: мало четки, пигмента, ланеног уља... Увек кад размишљам о томе сетим се како је генијални Талес из Милета израчунао висину пирамиде у Гизи: били су му потребни само један метар, сунчева сенка, један помоћник и надахнуће. Данас је за нова открића неопходан „Велики хадронски сударач”. Тако да ту изјаву схватам као комплимент. Важно је мишљење колега, али је још важнији суд публике. За њу се слике и праве, а не за историју уметности.

Из младалачког концептуализма вратили сте се сликарској традицији, шта је било пресудно за такву одлуку?

Нећете веровати: љубав. На почетку студија, упоредо са сликањем надахнутим Шејком, са пријатељем Миленком Пајићем основао сам Студио за нови стрип, концептуалну анализу елемената стрипа помоћу које смо разграђивали све наслаге традиције и историје. Ношени младалачким нихилизмом створили смо рад „Мапа царства” у којем су као у каквој црној рупи нестајали један за другим полис Коринт, кинеска четворочлана банда, Витрувијев човек, излагали на Битефу, у Музеју модерне уметности у Загребу… У то време заљубио сам се у садашњу супругу и одједном нашао у немогућој ситуацији. Моја љубав поништавала је бес и деструктивност, осетио сам да је дошло време за грађење, постало ми је тесно у оквирима које смо сами себи задали концептом. Сасвим природно окренуо сам се сликарској традицији, занату који је стар колико и људски говор и неисцрпан је.

Излагали сте у Торонту, Бечу, Будимпешти, шта су вам страни градови откривали о вама и вашој уметности?

Мало сам излагао у иностранству. Изложбе великих форматa тешке су за транспорт, осигурање, и то је оних деведесетих година била немогућа мисија. Кад је то прошло, онда ја више нисам био заинтересован за то. Било ми је важније да очувам своју аутономију и слободу у уметности, него да негде у свету копирам и умножавам самог себе. Имао сам неколико контаката са галеристима у Европи који су били веома заинтересовани за пласман онога што сам радио. Све би се завршавало после њиховог питања: колико оваквих слика ви можете да насликате годишње? Продукција, коју ја са великим напором урадим за годину дана, за њих би била тек месечна количина. Нисам био спреман на компромис, да мењам однос према сликању као посвећеном чину игре и истраживања новог. Ипак, и то мало излагања у свету открило ми је две важне ствари. Да моје слике подједнако разумеју и воле и у свету и да не постоји никаква баријера да оваква врста сликарства нађе своје место.

Кад говоре о вашим делима теоретичари употребљавају речи као што су меланхолија, спиритуалност, магијска сугестивност...Какав је заправо свет који сликате?

Мој свет је идентичан као и ваш. Као и било чији. Разлика је једино у томе како га доживљавамо и шта нам он открива о нама самима. Сликајући мачке, лептире, ластавице ја сам се заљубио у њих и схватио да нема никакве разлике између мене и њих или вас. Честертон је једном рекао „да је једно бити запањен пред Горгоном или Грифоном, створењима која не постоје, али је сасвим друго и много више бити запањен пред носорогом или жирафом, створењима која постоје, а изгледају као да не постоје. Осећај да је оно што је уобичајено, нормално, у суштини чудно, непознато и крајње невероватно, представља посебну врсту просветљења”. Тај доживљај света као одсјаја или одраза неког другог, вишег, константа је у свим периодима мога рада. У разним периодима живота ми различито видимо појаве око себе и ту је сликање апарат којим меримо своју температуру. Зато се периоди у мом раду разликују: они прате успоне и падове, развој и сумње у мом животу. А свака следећа слика је покушај да се искупим за промашаје на претходној. Постоје две врсте тема које се стално провлаче. Оне које се баве друштвеним окружењем и проблемима и те слике су засенчене, мрачније. Оне друге везане за природу, жене и животиње су етеричније и загонетније. За сваког понешто...

Како видите себе у будућем периоду ?

Ових дана завршавам нешто што ће, верујем, бити прилично изненађење за све који познају оно што сам до сада радио. Отварање изложбе, уствари отварање „Прокрустовог музеја” планирано је за средину маја у Галерији 212 у Београду. Улаз у овај музеј се не наплаћује...

Биљана Лијескић