Млади–стари: кобна једнакост

Повод за серију „Политике” о генерацијским неспоразумима могла је да буде и таква ситница као што је ко коме уступа место у аутобусу, а петнаестак прилога о овој теми исказали су сву сложеност односа младих и старијих. И указали на неколико карактеристика тих односа.

Једна од најчешће помињаних је да су генерацијски неспоразуми у породицама данас сведени на минимум. И да се исказују кроз љутњу родитеља ако деца не уче или због њихових материјалних прохтева. Али неких других већих сукоба и неспоразума углавном нема. Стручњаци то објашњавају чињеницом да ,,више не постоји патријархални образац дистрибуције ауторитета којем би се млади супротстављали”, и да последњих деценија овде преовладава „један патерналистички модел родитељства као жртвовања за децу”.

Ово жртвовање добија на значају због економске кризе у којој деца нa пример не могу лако да се запосле и родитељи им помажу тражећи за њих запослење, омогућавајући им наставак школовања и заједнички живот под истим кровом. С друге стране, и деца су свесна тога да друштвене позиције њихових родитеља нису стабилне као некада, да су оптерећени неизвесностима на послу, и у тој међусобној солидарности разлике и сукоби се смањују.

У овом ситуационо складном односу родитеља и деце изгубили су се родитељи наших родитеља. Бар то је показао прилог једног психолога који каже да је слаба мотивација за активан живот старих понајвише последица односа друштва према њима. И да до раскидања веза са околином долази не зато што се стари ,,повлаче” већ зато што се друштво од њих удаљава. Психолог то објашњава чињеницом да су породице углавном двогенерацијске (родитељи и деца), док су стари изоловани, емоционално отуђени и због тога, нарочито на селу, врло угрожени.

Овај однос млади-стари има међутим и своју ванпородичну димензију. Исказује се кроз укупно скрајнут положај младих у друштву, и нарочито кроз мале могућности њиховог запошљавања: систем не успева да апсорбује нове генерације онако како је то чинио деценијама раније.

Зато је више од сто хиљада становника Србије од 25 до 29 година данас незапослено, иако имају највећи удео вишег и високог образовања у односу на остале старосне групе. Овде и настају главни генерацијски неспоразуми. данашње старије релативно бројне генерације (бејби-бум), рођене у годинама непосредно после Другог светског рата, на корак су до пензије, док су млађе, њихова деца, увелико ушле у радно способно становништво, али неповољни економски токови јако лоше утичу на њихову (не)запосленост.

Да ли из ове асиметрије генерацијских положаја може проистећи бунт младих. Политиколози подсећају да смо се с тим суочавали деведесетих година, од 1992. до 2000, када су, као и 1968, на сцени биле политички активне генерације. Тада је постојао снажан генерацијски јаз у политичким ставовима. Бунтовна омладина била је противтежа конзервативној средњој и нарочито старијој генерацији. Данас се такви тонови не могу чути.

Али то не значи да их неће бити. У прошлом веку, речено је такође у овој серији, познати су случајеви великих светских социолога који су непосредно пред избијање студентских протеста 1968. писали о бесконфликтности генерацијских односа и о генерацијском конформизму. Шта се после тога дешавало познато је. У сваком случају, за разлику од повремених генерацијских напетости (релација деца–родитељи) које су, кажу стручњаци, добродошле за развој личности, односно генерацијских сукоба (релација: млади – владајуће скупине) који су пожељни за развој друштва – генерацијска једнакост је кобна и по развој личности и по развој друштва.