Mladi–stari: kobna jednakost

Povod za seriju „Politike” o generacijskim nesporazumima mogla je da bude i takva sitnica kao što je ko kome ustupa mesto u autobusu, a petnaestak priloga o ovoj temi iskazali su svu složenost odnosa mladih i starijih. I ukazali na nekoliko karakteristika tih odnosa.

Jedna od najčešće pominjanih je da su generacijski nesporazumi u porodicama danas svedeni na minimum. I da se iskazuju kroz ljutnju roditelja ako deca ne uče ili zbog njihovih materijalnih prohteva. Ali nekih drugih većih sukoba i nesporazuma uglavnom nema. Stručnjaci to objašnjavaju činjenicom da ,,više ne postoji patrijarhalni obrazac distribucije autoriteta kojem bi se mladi suprotstavljali”, i da poslednjih decenija ovde preovladava „jedan paternalistički model roditeljstva kao žrtvovanja za decu”.

Ovo žrtvovanje dobija na značaju zbog ekonomske krize u kojoj deca na primer ne mogu lako da se zaposle i roditelji im pomažu tražeći za njih zaposlenje, omogućavajući im nastavak školovanja i zajednički život pod istim krovom. S druge strane, i deca su svesna toga da društvene pozicije njihovih roditelja nisu stabilne kao nekada, da su opterećeni neizvesnostima na poslu, i u toj međusobnoj solidarnosti razlike i sukobi se smanjuju.

U ovom situaciono skladnom odnosu roditelja i dece izgubili su se roditelji naših roditelja. Bar to je pokazao prilog jednog psihologa koji kaže da je slaba motivacija za aktivan život starih ponajviše posledica odnosa društva prema njima. I da do raskidanja veza sa okolinom dolazi ne zato što se stari ,,povlače” već zato što se društvo od njih udaljava. Psiholog to objašnjava činjenicom da su porodice uglavnom dvogeneracijske (roditelji i deca), dok su stari izolovani, emocionalno otuđeni i zbog toga, naročito na selu, vrlo ugroženi.

Ovaj odnos mladi-stari ima međutim i svoju vanporodičnu dimenziju. Iskazuje se kroz ukupno skrajnut položaj mladih u društvu, i naročito kroz male mogućnosti njihovog zapošljavanja: sistem ne uspeva da apsorbuje nove generacije onako kako je to činio decenijama ranije.

Zato je više od sto hiljada stanovnika Srbije od 25 do 29 godina danas nezaposleno, iako imaju najveći udeo višeg i visokog obrazovanja u odnosu na ostale starosne grupe. Ovde i nastaju glavni generacijski nesporazumi. današnje starije relativno brojne generacije (bejbi-bum), rođene u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata, na korak su do penzije, dok su mlađe, njihova deca, uveliko ušle u radno sposobno stanovništvo, ali nepovoljni ekonomski tokovi jako loše utiču na njihovu (ne)zaposlenost.

Da li iz ove asimetrije generacijskih položaja može proisteći bunt mladih. Politikolozi podsećaju da smo se s tim suočavali devedesetih godina, od 1992. do 2000, kada su, kao i 1968, na sceni bile politički aktivne generacije. Tada je postojao snažan generacijski jaz u političkim stavovima. Buntovna omladina bila je protivteža konzervativnoj srednjoj i naročito starijoj generaciji. Danas se takvi tonovi ne mogu čuti.

Ali to ne znači da ih neće biti. U prošlom veku, rečeno je takođe u ovoj seriji, poznati su slučajevi velikih svetskih sociologa koji su neposredno pred izbijanje studentskih protesta 1968. pisali o beskonfliktnosti generacijskih odnosa i o generacijskom konformizmu. Šta se posle toga dešavalo poznato je. U svakom slučaju, za razliku od povremenih generacijskih napetosti (relacija deca–roditelji) koje su, kažu stručnjaci, dobrodošle za razvoj ličnosti, odnosno generacijskih sukoba (relacija: mladi – vladajuće skupine) koji su poželjni za razvoj društva – generacijska jednakost je kobna i po razvoj ličnosti i po razvoj društva.