Десет живота на Балкану

Од нашег специјалног извештача из Солуна

Српски писци, почасни гости9. Међународног сајма књига у Солуну и током викенда маратонски су се смењивали на софи за промоције. Титика Димитруља, професор Аристотеловог универзитета, представљајући „Руски прозор” Драгана Великића и „Троугао, квадрат” Горана Милашиновића, истакла је њихово „екуменско значење” које битно мења слику Грка о Србији – јер говоре о људима који не улазе у калупе добрих и лоших, и политике. Милашиновић је, на питање публике о односу појединца и времена рекао да је у роман унео искуство властитог боравка у Атини 1995. „Несрећа која нас је задесила омогућила нам је да се овде суочимо са наклоношћу грчког народа.” Као Милашиновић Атину, и Великић је, казао је, покушао да опише дисање другог града – Будимпеште, која је нагло живнула с доласком 50.000 избеглица у време бомбардовања Србије 1999, да би потом опет „утихнула”.

Однос уметности и живота Савас Пацалидис, професор театрологије Аристотеловог универзитета у Солуну, анализирао је у управо на грчком објављеној драми „Генерална проба самоубиства” Душана Ковачевића. „Још у детињству схватио сам да је хумор веома важан у овом свету, драгоцен као лек, и увек се трудим да тешке и горке приче, као пилуле, обложим слатким омотом” рекао је Ковачевић, а на питање постоји ли балкански тип људи, одговорио да „ми на Балкану имамо предност да можемо да проживимо најмање десет живота једног Швајцарца, с тим што се неком заломи десет срећа, неком десет несрећа”.

Писцима с амбасадорским искуством у делегацији Србије (Великић, Ковачевић, Басара, Огњеновићева) придружио се и на подијуму Драган Жупањевац, амбасадор Србије у Атини. На трибини посвећеној Иви Андрићу као дипломати (уз одговарајућу изложбу Музеја Иве Андрића из Београда на штанду) говорио је о каријери човека који је „у дипломатији био не политичар, већ пре свега професионални дипломата који је ту каријеру довео до врхунца”. Жупањевац је подсетио да у српској школи дипломатије и данас уважавају његове максиме и упутства која је давао колегама. Васа Павковић је истакао и то да је Андрић био пажљив посматрач живота у земљама где је боравио, са визионарским предвиђањима.

Однос класичног театра и изазова осавремењавања, објаснио је водећи грчки драмски писац и међународна звезда Димитрис Димитриадис, на примерима драма Виде Огњеновић и Душана Ковачевића, пред стотинак посетилаца. На питање публике о упливу времена и политике на њихове комаде, Вида Огњеновић навела је да се књижевност не ствара под утицајем спољних околности, иначе би писци ишли у санаторијуме и тамо писали најбоље драме, док Ковачевић каже да више воли да бунт човека против рата и злочина не приказује „плакатским”, полусатним читањем имена жртава рата, већ интимном причом о томе како зло пређе преко живота појединца.

Биљана Србљановић није дошла на промоцију својих „Породичних прича”, објављених такође на грчком. Александар Јерков је, говорећи о њеном опусу, истакао да она своје драме не гради на метафизичким или поетским репликама, већ на јукстапозицији обичних реченица, дајући им посве другачији смисао, што говори о лепоти драмске форме и једном другом сензибилитету који је она препознала и умела да му се обрати.

Вечерњи сати су ударни на солунском сајму, а промоције се, због интересовања публике отегну и после затварања у девет сати. У присуству публике која је често стајала и око штанда, смењивали су се Јелена Ленголд, Боривоје Адашевић и Горан Петровић, грчкој публици познати на основу превода својих прича у часописима. Писац Анастас Вистонитис са Владиславом Бајцем разматраоје „катарзичну” симболику „Хамама Балканија” и „Друида из Синдидуна”, који нису обични историјски романи, јер кроз алегорију прошлостиописују савременост. Говорећи о темидвоструких идентитета, „Хамам”је, по Вистонитису, поезија у прози, са контрапунктским преплитањем времена, гдемитско тече паралелно са историјским, и супротно.

Титика Димитруља поводом грчког издања Басарине „Уклете земље” истиче карневалски карактер, политичку алегорију, црни хумор, меланхолију и нежност с којима писац слика разуздани, нецивилизовани народ митске Етрасције. Тај балкански пандемонијум Басаре грчки читаоци су често поредили са оним у филмовима Емира Кустурице, рекла је.

„Као што сам недавно, читајући нов превод ‘Злочина и казне’, осећао да да се пењем степеништем с Раскољњиковим, тако сам и читајући „Прељубнике” Виде Огњеновић, у изврсном преводу Марије Касини, имао утисак да корачам заједно са Бубицом и осталим јунацима и на основу тога посматрао померања у мом личном, унутарњем свету”, рекао је Титос Патрикиос, један од највећих живих песника Грчке на промоцији овог дела.

Јучерашњег, последњег дана сајма уз Александра Јеркова и Васу Павковића говорили су и Анастасис Вистонитис (о Кишу). Представљене су и антологија балканске поезије „Хемус” и збирке песама Зорана Пешића Сигме на грчком („Воз за једног путника” и „Неухватљиво време”). Уочи затварања смотре, издавачка кућа „Ен Пло” организовала је промоцију грчког издања романа „Петкана” Љиљане Хабјановић Ђуровић.