Нови сусрети, нови људи

Дошавши у наше представништво на Уралу, тачније у Јекатеринбург, морао сам да се упознам са свим обавезама које је требало да преузмем. Једна од тих обавеза била је исплата личних доходака локалним радницима.

У офису локални радници били су Руси, што сам и очекивао, али већ на првом градилишту уследило је изненађење. Одједном се око нас створило много тамнопутих људи, осим тамног тена имали су црну косу и тамне очи. Они са светлим очима или смеђом косом били су баш ретки. Сазнали су да смо дошли да делимо плате и свако је желео да што пре дође до свог новца. Међусобно су говорили на неком нама потпуно непознатом језику.

Колега ми је рекао да су то Таџици. На другим градилиштима имали смо бригаде Узбека и Киргиза, али овде су Таџици били најбројнији. Објаснио ми је да ће са нама бити Шорух Мехрудин, наш магационер који ће нам помоћи да се с њима споразумемо, јер многи од њих не знају руски.Сви они који су требали да приме плату опколили су метални контејнер у коме смо били. Свако ко уђе да прими плату говорио је своје име и презиме, али на свом језику и ми га најчешће не би разумели. Тада би Шорух дотичну особу тражио на нашем списку. Тај посао трајао би и по 5-6 сати.

Иако смо инсистирали да улазе један по један често је улазило по неколико људи. Они који су били напољу били су доста гласни.

Више пута Шорух је излазио да их смирује, најчешће претњом да ћемо прекинути исплату. Посматрао сам те људе и питао се шта их је натерало да у хладној Русији раде тешке физичке послове на температурама и нижим од -20 степени. При томе су живели у доста тешким условима. Спавали су у привременим објектима, са по 5-6 људи у соби.

Касније ми је Шорух испричао да је он наставник иранског језика, а у нашој фирми већ седам година ради као магационер. У Таџикистану је његова наставничка плата вишеструко мања него магационерска плата у Русији. Жена и двоје деце су му у Таџикистану, а старији син студира у Русији, а он својом платом издржава целу породицу. Рекао ми је да је много тих људи ниског образовног нивоа и да им је посао који раде једини избор. Неки раде по 5-6 месеци па отпутују у Таџикистан, неки годинама нису били кући. Неки су са породицама у печалби, неки се труде да се интегришу у руско друштво и деца им иду у руске школе. Просечно се увек око милион Таџика привремено или трајно налази у Русији. Рекао ми је да многи не верују у боље сутра у својој земљи и да им је циљ руско држављанство као основ за даљу интеграцију.

Знао сам да је Таџикистан држава централне Азије и да је то раније била совјетска република. Касније сам сазнао да се граничи се са Кином, Киргизијом, Авганистаном и Узбекистаном. Независност републике проглашена је 1991. године, а већ 1992. избио је грађански рат и трајао је све до 1997. године. Већи део територије Таџикистана је планински и због лоше инфраструктуре слабо је повезан. Већи део планинског венца, Памира налази се у Таџикистану. Он не покрива читаву његову територију, али се простире и на територије суседних држава. Његов највиши врх био је и највиши врх Совјетског Савеза. Од 1932. до 1962. године називан је Стаљинов врх, од 1962. до 1998. био је врх комунизма, а од 1998 зове се врх Исмаила Симонија. Због тог врха памирски Таџици с поносом наглашавају да су из Памира.

Последице грађанског рата, дуго не решаван гранични спор са Кином, чести конфликтни односи са суседним Узбекистаном, неразвијена инфраструктура само су погоршали и раније лошу економску ситуацију у Таџикистану. Данас је то једна од најсиромашнијих држава света.

Таџици су ирански народ и осим у матичној држави живе још у Авганистану (где је због не добро одређене националне идентификације и емиграције у периоду грађанског рата, немогуће утврдити њихов тачан број). Процењује се да да у Авганистану живи од 8 до 11 милиона Таџика, што је више него у Таџикистану. У Пакистану их живи око милион, а у кинеској провинцији Хињианг је присутна не велика таџичка популација.У Узбекистану живи око 1,6 милиона Таџика и они су главном без изражене националне свести, сви поред матерњег говоре и узбекски језик, не сматрају их Таџицима, а и они се углавном тако не осећају.

У Таџикистану се говори таџичким језиком који припада индоиранској грани индоевропске језичке породице. Може се рећи да је то дијалект персијског језика. Био је подвргнут утицајима туркијских језика, пре свега узбекског, а од почетка 20 века и утицајем руског језика. Писмо је ћирилица.

Становници данашњег Ирана и Таџици лако се могу споразумети на својим језицима, што потврђује њихово заједничко порекло. С друге стране у неким областима Памира, говори се на другим иранским језицима који се много разликују од таџичког.

Таџици су муслиманске вероисповести и углавном су сунитски муслимани. Мали број њих су шиити.