Морал је став који се најбрже мења

Неда Валчић-Лазовић, новинар и уредник Културне рубрике РТС-а, изабрала је 15 својих интервјуа из ТВ серије „Савремени светски писци”, са значајним личностима и ставила их у књигу под насловом: „Све што (не) кажем погрешно је” у издању РТС-а и  „Службеног гласника”, уз пратњу ди-ви-дија, с најзанимљивијим деловима из емисија. Реч је о разговорима са светским и домаћим писцима, филозофима и редитељима, односно скуп мисли и идеја људи који су кроз живот, углавном, ишли сунчаном страном улице.

Рoђена је 1959. у Београду. По образовању је филолог и књижевни преводилац. У браку с новинаром Петром Лазовићем има две ћерке: Мину (25), експерта за финансије, и Катарину (20), која студира на ЕТФ-у.

Чиме вас је освојио Слободан Селенић?

Носио је у себи смиреност интелектуалца, углед професора и немир уметника који скрива „црно сунце” меланхолије. Освојио ме je реченицом из „Мемоара Пере богаља”: „Колико људи има у једном човеку? Ако их има седам, који је од њих прави? Ако их има пет, који је од њих најгори?”

Како сте доживели Марија Варгаса Љосу?

Перуанског писца и нобеловца (2010) срела сам у Мадриду. Он и данас сматра да „књижевност може умрети, али не сме постати конформистичка”, као и да је добрим делом тачна тврдња да „писац пише како би се осветио стварности”. Одрастао у време крвавих јужноамеричких страховлада говори о ожиљцима и последицама диктатуре, као и о томе да кад диктатуре више нема „остају мучни трагови у животу људи”.

О чему вам је причао Петер Хандке?

Путник, сањар, посматрач Петер Хандке je на првом месту велики писац – не само аустријски већ и европски. Сматра да се историја човечанства може „прочитати” на унутрашњим слојевима земље испод којих се крије живот генерација. Каже да то није учињено у довољној мери у Југославији, што доприноси неразумевању проблема ових простора. Причаo je и o свом животу и књижевности чији је задатак да „чује крик детета изгубљеног у свету”.

Како вас је дочекао Патрик Бесон?

Француски писац и публициста дочекао ме реченицом из свог „Српског дневника 1995–1999”: „Тај стари Београд, најснобовскији је град на свету. Чак и под бомбама презриво пући уста… Како је добро бити окружен људима који се не плаше смрти, док у Паризу проводите време с типовима који се све време плаше да их не увредите.”

Шта сте научили од Милорада Павића?

Mного, као и од других писаца. Између осталог, да је „истина само један трик”, а да је „морал став који се најбрже мења”, као и да се од „великих љубави брзо стари”. И најважније: „Ако идете путем на којем ваш страх расте, то значи да сте – на правом путу!”

Чиме вас је засмејао Данијел Пенак?

С Данијелом Пенаком, најчитанијим француским писцем, провела сам 1. мај у Паризу – и то радно! Док смо чекали сниматеља, ухватио нас је пљусак. Трчали смо, мокри. Да ме тада није засмејавао деловима из својих романа на тему да је „породица прво социјално поприште злочина” и да „ко хоће да живи без ризика, мора да изађе из куће и уђе у метро” – ко зна у каквом бих расположењу правила разговор.

По чему памтите Амели Нотомб?

Белгијску бестселер књижевницу памтим, најпре, по појави: црна блуза, црна сукња, црна коса, црни шешир… A памтим и њено узбуђење док ми је објашњавала зашто је претходне вечери, у живој емисији, пред камерама, појела трулу брескву како би показала свој однос према храни, који је, у њеном животу, а и књигама, врло проблематичан.

Како се понашао Жан Бодријар?

Не знам о чему све велики француски филозоф и социолог није говорио. О „завођењу које представља основну динамику нашег света”, „баналности која је постала естетска категорија”, „ историји која не може да постоји без утопије”, „диктатури демократије”, као и о томе зашто је, после 11. септембра и терористичког напада на Њујорк, у „Монду” написао: „Они су то урадили, али ми смо то желели.”

Шта вам је понудио Орхан Памук?

Kао многи писци и турски нобеловац (2006) Орхан Памук има проблематичан однос с властитим народом. Његово запажање је да већина савремених Турака носи у себи одлике два типа личности: један демократичан и напредан, а други задрт и националистички, па је у разговору истакао: „Вама у Србији је лакше да то схватите него читаоцима на Западу.”

Чиме вас је изненадио Душан Ковачевић?

Душко је у мојој емисији први пут јавно испричао своју аутобиографску приповетку „Смрт живе жене”. Наиме, кад је имао пет година возио је тротинет и налетео на погребну поворку која га је, буквално, опколила, па је, из разговора који је чуо, помислио, па вероватно, и домаштао, да сахрањују – живу жену! Tај догађај оставио је у њему, каже, трауму коју је касније покушавао да лечи писањем. Тако су насталe драме „Маратонци трче почасни круг”, „Радован Трећи”...

О чему вам је све говорио Мишел Онфре?

Aтеиста и левичар, популарни француски филозоф и даље оснива народне универзитете широм Француске и уводи бесплатну филозофску наставу. Сматра да би „интелектуалац увек требало да буде у отпору, јер моћ је свуда око нас, а не само у идеолошким апаратима државе”. Објаснио је и због чега: „Кад политика узмиче, религија напредује.” Причао ми је и зашто га је мајка, кад је имао 10 година, послала у сиротиште.

Чиме вас је опчинио Жан-Мари Гистав Ле Клезио?

Допаo ми се најпре његов начин живота: уздржан и једноставaн. Упркос великој помпи кад је деведесетих проглашен за највећег живог француског писца, а нарочито 2008, кад je добио Нобелову награду, остао је доследан себи. Живи на релацији Њу Мексико – Маурицијус – Јужна Кореја, у некој врсти добровољног егзила. Увек далеко од очију света. А допадају ми се и његове књиге, нарочито „Грозница” и „Тужбалица о глади”. Доћи до њега је, углавном, немогућа мисија. Ипак, успела сам!