Од баналног до ужареног национализма

Својевремено је француска репрезентација у фудбалу била првак света. У тој репрезентацији играла су само тројица белаца (голман Бартес, садашњи селектор Блан и Дидије Дешан), док су остали били црнци и Арапи. Нимало изненађујуће, само тројица белих Француза су певала химну. У патриотизам осталих сумњао је Жан Мари ле Пен, вођ Националног фронта, странке крајње деснице. Сматрао је да нема места у репрезентацији онима који не певају „Марсељезу”. Срећом по француску репрезентацију, Ле Пенa нису послушали, па је тадашњи председник Жак Ширак могао пуним плућима, док је на грудима носио дрес „триколора” испод сакоа, певати „Марсељезу” у Парку принчева и прослављати титулу првака света.

Овај призор када председник Француске прослављајући титулу пева химну заједно са својим суграђанима спада у банални национализам, како га одређује Мајкл Билиг, британски социјални психолог. Наиме, банални национализам се разликује од ужареног национализма једног Ле Пена по томе што је нормализован, свакодневан, ушао је у подсвест, прима се здраво за готово, производ је здравог разума који се не преиспитује. Спортске приредбе су отуда идеалан полигон за његово испољавање.

Но, као што и Билиг показује, танка је граница између баналног и ужареног национализма, па један врло лако прелази у други у кризним временима. Довољно је сетити се удара Ал Каиде по Светском трговинском центру и Пентагону, па схватити како је банални национализам, који се дотад, на пример, испољавао у ђачким јутарњим изражавањима оданости националној застави по школама, постао вриштећи национализам који је захтевао кажњавање других земаља, освету, док је качење значака са америчком заставом постало патриотско питање.

Када странац гледа горепоменуте примере француског и америчког национализма лако му је да схвати на чијој страни је правда и коме треба да буду упућене његове симпатије. Француски фудбалери арапског и афричког порекла или амерички критичари патриотског правдања империјалистичких акција уживају симпатије већег дела света. Проблем, међутим, настаје када ваља уочити банални национализам, који прети да пређе у ужарени, у „нашој” средини. Тада преплављујућа патриотска осећања замагљују осећај правде, па патриота постаје недовољно човечна и паметна особа.

Управо се то догодило на једној од првих утакмица које је водио нови селектор фудбалске репрезентације Србије Синиша Михајловић. Некада омиљени играч, сјајни бомбардер с великих раздаљина, огрешио се о даровитог момка који је своју оданост републици чији је грађанин показао жељом да игра у дресу са државним грбом (треба уочити да се и у овој формулацији крије банални национализам, јер дрес са државним грбом, то јест једна обична мајица, добија значај својеврсне здраворазумски прихваћене светиње). Ова чињеница, међутим, није била довољна селектору који захтева да сви играчи морају певати химну. Ако изабраник из неког разлога неће да пева химну, онда неће ни бити позиван у репрезентацију.

Одмах се јавише баналне патриоте с подршком селектору, јер химна се свакако мора певати. Можда би требало позвати Ле Пена у Србију, јер овде би његова кћер и он могли имати више успеха но у Француској? Могуће је да би и писац ових редака, узгред велики љубитељ важеће химне, могао да буде позван у фудбалску репрезентацију Србије. Није неки фудбалер, мало је и оматорио за активно бављење фудбалом, али велики је родољуб што доказује гласним певањем химне кад год му се укаже прилика. Разуме се, с њим фудбалска репрезентација неће далеко догурати, али ће певачки ојачати, и он ће најзад остварити дечачки сан. Зашто би се уосталом Србија морала угледати на Француску? И овако и онако, биће шампион са садашњим челницима Фудбалског савеза таман као и „лидер на Балкану” (опсесије баналних патриота) с постојећом политичком олигархијом.

Но, да је ђаво однео шалу показале су реакције Бошњака у Србији. Повређени су масовно, с разлогом, иако и та повређеност показује доминацију национализма међу њима. Нешто што је започело као његово банално испољавање постало је политички ужарено питање. Може се прочитати у неким санџачким средствима масовног општења да није случајно што Бошњаци дају предност репрезентацијама БиХ или Турске над репрезентацијом Србије, јер потоња није њихова земља, што и последњи случај показује. Парадоксално, они који ту предност дају нису ни сматрали Србију својом републиком, а онај који је таквом сматрао доживео је да буде јавно понижен на задовољство оних првих. Стога понижење младог Адема Љајића јесте понижење сваког грађанина и саме републике.