Најлепши је читалац који плаче

Први Београдски фестивал европске књижевности, у организацији издавачке куће „Архипелаг”, који се одржава у Дому омладине до 29. јуна, отворио је славни мађарски писац Петер Естерхази (1950). Естерхази потиче из једне од најславнијих мађарских аристократских породица, која је вековима давала грофове, кардинале и бискупе, чију је осам векова дугу традицију описао у роману „Harmonia Caelestis” (2000). Одмах по завршетку рада на овој књизи, Естерхази је из полицијских досијеа сазнао да је његов отац био доушник режима и на основу тога написао је роман „Исправљено издање” (2002), у којем је закључио „да воли оца, али да не воли шпијуна”. Обе књиге код нас је објавио „Прометеј”. „Архипелаг” је штампао и његову књигу „Помоћни глаголи срца”, у преводу Арпада Вицка, у којој Естерхази проговара о мајчиној смрти и другим стварима које се иначе прећуткују.

Колико вам је познато име Естерхази у животу помогло или одмогло?

Моја породица је позната историјска породица у Мађарској, била је богата и моћна. Али, када сам се ја родио, није имала никакву моћ нити богатство. Мени је као писцу, припадништво таквој породици значило то што сам имао специјални и непосреднији однос према историји, један лични однос према времену. Постоји и конкретна, моја ближа, велика породица: нас је било четворо браће. И моја садашња породица је велика, јер и ја имам четворо деце. Уопште, породицу као форму живљења веома волим. То није само по себи разумљиво, због тога што заједништво као такво није увек добра ствар. Све грозоте могу се такође дешавати и у оквиру породице.

Отац и мајка специфичне су фигуре у Вашем стваралаштву, које се на неки начин умножавају и шире на једну општељудску димензију, универзалну, чак и божју?

То је баш то. Због тога на могуће питање да ли је моје дело аутобиографско или није, могу само да слежем раменима. Све што се напише је аутобиографског карактера. Да не говорим о томе да се моје књиге непрестано поигравају са тим шта је стварност, а шта је фикција. Ако се сетимо Гетеове изреке „Стварност или поезија”, онда у контексту моје књижевности уопште не вреди правити разлику између стварности и фикције.

Као у поступку карневализације, изједначавате трагично и комично, играте се грађом и догађајима, увек их приказујући у најмању руку амбивалентно?

Наше је свакодневно искуство да је трагично увек близу комичног и та се стања тако брзо смењују да уопште нисмо у стању да их пратимо. У мојим књигама високо и ниско, трагично и комично су у врло блиским односима. Има читалаца којима то смета, плачу, а већ виде да треба да се смеју. Јер је најлепша ипак слика једног читаоца који плаче.

После обимне „Хармоније целестис”, у „Исправљеном издању” види се ваша људска драма после болног сазнања?

Имам један роман који почиње речима: „Не налазимо речи”, и онда ипак следи шест стотина страница. Моје текстове не организује радња, већ језик. „Исправљено издање”, пак, говори о томе да није све у речима, да постоји једна стварност много јача од свега. Дуго сам мислио да су речи јаче од стварности, и ова књига ме је разуверила, шамаром ми је показала да то није тачно. Ја заправо нисам био приморан да мислим о себи после „Исправљеног издања”, већ после „Хармоније”. „Хармонија целестис” је као једна уобличена башта. После тога јавило се питање: Какве још баште постоје?

Писали сте о животу у једном пониженом друштву, о опасностима комунизма. Који су све били ваши механизми одбране против тога?

Моје књиге биле су заправо покушај исмејавања диктатуре. Моје становиште је језичко-критичко, и мој отпор проистиче из тога. Они списатељски ставови који су се хранили само отпором, они су се после деведесете године нашли у једном безваздушном простору. Баш због тога што се моје писање темељило на језику, та промена није утицала на моју књижевну активност. Језик је ипак јачи од диктатуре. Ако је човек преживи.

Како данас видите мађарско друштво у европском контексту?

Мађарско друштво данас се уочава са оним тешкоћама карактеристичним за период после диктатуре. Тешко може да одговори на питање какав је његов однос према прошлости, и да се ситуира у овој иначе променљивој Европи. Мађарска још увек није научила културу дијалога. Има своје невоље у поимању суверенитета, али може се рећи да је то проблем свих европских земаља – шта је оно чега треба да се одрекну у сопственом суверенитету и да то приложе на заједнички олтар Европе?

Шта све подразумевате под средњом Европом?

Средња Европа је широк појам, ја га разумем најпре у контексту седамдесетих и осамдесетих година, времену политичке еманципације, ту је спадала и Југославија. У средњу Европу спадају и Клаудио Магрис, Витгештајн, Херман Брох, Музил. Појам средњоевропског врло је близак историји која снажно утиче на нашу свакодневицу. Али, највише средњоевропски писац за мене је Данило Киш. Код Киша је највише уочљиво то снажно присуство историје, као и форме.

-----------------------------------------------------------

„Мој фаворит није на првенству”

Фудбал је ваша игра, и ово јесте време фудбала. Кажу да свака земља има фудбал какав заслужује, па ко је ваш фаворит на овом Европском првенству?

Шта да кажем? Фаворит ми је Мађарска, а невоља са тим одговором је у томе што Мађарска већ двадесет шест година не учествује ни на каквим европским и светским такмичењима. А када је последњи пут била на светској сцени, онда је мој млађи брат још био репрезентативац мађарске фудбалске екипе. Није сасвим тачно да свака земља има фудбал какав заслужује, јер у мађарској историји најгенијалнији тим је играо у оном периоду када је земља била у најкрвавијој диктатури. Пушкашова екипа била је најбоља мађарска екипа свих времена, док су земљом владали крвави џелати.

Марина Вулићевић