Маркес не може више да пише

Из поетског шешира фантастичног Колумбијца Габријела Гарсије Маркеса, више неће моћи да излети ниједна голубица. Болује од деменције, изгубио је кључ за отварање врата утехе и искупљења.

Како пишу колумбијске и остале латиноамеричке новине Хаиме Гарсија Маркес, млађи брат вољеног Габа, саопштио је пре неки дан студентима у Картахени, да писац има проблема са памћењем и да је то последица вишегодишње терапије којој је писац био изложен како би се сузбио рак лимфних жлезда.

„Осећам се као да га губим, понекад плачем”, рекао је студентима.

Писац „Сто година самоће” оболео је још 1999. од тешке болести, и био је подвргнут хемотерапији. Она му је спасла живот, али му је уништила многе неуроне и убрзала процес деменције. Хаиме тврди да писац још поседује свој чувени смисао за хумор и да је весео. Пишчев брат покушавао је да се ове околности не обелодањују, како би се сачувала приватност великог уметника. Али су га гласине нагнале да изађе у јавност са истином. Причало се додаје Хаиме да „мој брат није више жив да не може више ни да говори”.

Телефоном се чује са три године старијим Габријелом свакога дана. Писац га преко секретарице зове из Мексика и од њега тражи да му оживи памћење. Причају о детињству, родној Аракатаки, породици, родитељима.

Габријел Гарсија Маркес неће моћи да напише наставак своје аутобиографске трилогије „Живим да бих испричао причу”. Али ниједна фикција у маркесовском стилу није искључена. У то чудо верују они који данас ишчитавају „Сто година самоће”, без обзира на лекарску дијагнозу аутора овог романа.

Они знају да је Аурелијано у Маконду имао „тешкоће да се присети свих ствари до којих је дошао у својој лабораторији и да је почео да их бележи како би се сетио њихових имена”. Роман је написан пре 45 година и први пут је објављен у Буенос Ајресу 1967. године. А многи као основни мото овог хиспаноамеричког ремек-дела , преведеног на готово све светске језике , разабиру тему људског памћења. Уколико се сећање изгуби, поручује нам Гарсија Маркес, постоји опасност да се помешају митови и стварност и да Макондо нестане са лица земље.

Хосе Аркадио Буендија конструисао је због тога „машину за памћење коју је зажелео да има како би запамтио нека открића”. Од заборава су морала да се отргну сазнања стечена током живота. У роману који је доживео светску славу Гарсија Маркес описује да је та машина нека врста „ротирајућег речника” на 14.000 чудотворних картица, спасоносни лек за реалност „једног народа који се давио у мочвари заборава”.

У завршеним рукописима писца који је, ако је веровати његовом брату, изгубио памћење, су још две непубликоване приче. Породица не жели да каже зашто се оне не објављују.

Више нема опасности да ће Макондо бити заборављен било где на свету. Тај чудесни зелени континент у коме је стварност фантастичнија од фикције, заувек је урезан у нашем сећању захваљујући Гарсија Маркесовој машини „ротирајућег речника”. Зато је тешко поверовати да је такав изумитељ постао жртва онога демона од кога је страховао читавог свог живота.