Милорад није непријатељ

Чачак – Остарели сељак ступио је у судницу без адвоката или кога свог, спреман да сам, колико зна и уме, скине чемерни белег са имена. Рад би био не да стекне штогод, већ једино да се у родно село врати носећи вест да он, Милорад Мишковић, није народни непријатељ, нити је био.

Веће Окружног суда у Чачку, са председником те куће, Радославом Петровићем на челу, прегледало је списе, саслушало приповест земљорадника и истог дана, прошлог петка, објавило решење. Гласи: "Усваја се захтев за рехабилитацију Милорада Мишковића из Горње Горевнице, рођеног 5. јануара 1925. године, и поништава пресуда Војног суда из Загреба од 31. децембра 1949. године, којом је осуђен на четири године затвора због непријатељске пропаганде."

Човек се надао, ево, пуних 57 година, и дочекао да чује ту реч.

Претходно је (1941) један од старије Милорадове браће погинуо у 23. години као четник, у првој борби с партизанима на Краљеву, док је средњи, три лета касније, требало да понесе пушку у јединицама партизанске НОВЈ.

– Он је био болешљив па сам се ја, иако млађи, добровољно јавио да га заменим у војсци, и мобилисан сам 23. октобра 1944. Моја бригада борила се у Истри и Словенији, показао сам се, и зато су ме 12. јануара 1945. примили у СКОЈ, а 6. фебруара 1946. у Комунистичку партију Југославије. Комесар бригаде предложио је да идем у војну школу у Београд и прихватио сам, ценећи да је то боље него да останем на предратном занимању трговачког помоћника – започео је Мишковић пред већем.

Чекајући позив активирао се у Југословенској армији и постао подофицир, али надређени више нису помињали његово школовање.

– Из Истре смо прешли у Ново Место и ту ми је комесар рекао да нисам добро попунио биографију, која је била на провери у Чачку. Знали су за брата, погинулог у четницима, и рођака у Америци, што нисам пријавио. Убрзо су ми од куће писали да је отац ухапшен јер није имао довољно кукуруза за откуп, иако је још прикупио на пијаци.

Водник је допутовао кући и затекао уплакану мајку.

– Сине, ми немамо шта да једемо – рекла ми је на сусрету.

Старцу је овде задрхтао глас, али се брзо прибрао:

– Отишао сам у Срески народни одбор у Чачак и рекао им: "Истерали смо Немце, али сад се ви понашате као окупатори".

Вратио се у јединицу, тада распоређену у околини Огулина, и ту био ухапшен 12. новембра 1949. године. Војни суд у Загребу, последњег дана те године, огласио је Мишковића кривим што је у јулу рекао да више неће остати у Армији пошто су га "комесари једном преварили и натерали", и што је у септембру негодовао кад су у његовој канцеларији скидане Стаљинове слике и пароле. У кривицу му је убројано још:

"Октобра 31, пред поручником Марком Рађеновићем, говорио је да се у случају рата не би борио против Руса, да је наше руководство уображено и да је због тога дошло до сукоба са СССР-ом, да се у нашој земљи социјализам сувише брзо изграђује и то на штету народа, да се Србија никада не би ослободила без Црвене армије, да народна власт у његовом селу отима људима циглу за зидање задружног дома, те да ’Борба‘ популарише чланке из америчке штампе."

Казна је обухватила четири године лишења слободе са принудним радом, губитак грађанских права на једну годину и трајно скидање чина старијег водника ЈА. Пресуду је у целости потврдио Врховни војни суд, већ 9. марта 1950. године. Брисање из Партије подразумевало се.

– Казну сам издржавао најпре у Старој Градишки а затим је читав логор, са 2.000 затвореника, пресељен на острво Свети Гргур, поред Голог отока. Одатле су нас превели у Билећу. Живели смо као пси, кувана репа и 250 грама проје на дан.

Условно је пуштен и кренуо ка Горевници 22. октобра 1952. године, кад се, тачно у дан, напунило осам лета како је отишао из завичаја.

– Био сам стално посматран, агент Удбе наредио ми је да не мрдам никуда из села. Једном, 1957. или 1958. године, добио сам пакет руских часописа, као провокацију. Да то нисам пријавио рекли би да настављам са пропагандом. Преживело се, некако. Мишковић се није лако мирио са непријатељским звањем, па је још 1960. године затражио рехабилитацију, први пут. Тада је Окружни суд у Чачку одбацио његову молбу, али је 47 година касније у истој кући ипак дочекао правду. Сада је, неупитан, рекао пред већем на крају исповести: