Висока цена слободе

Прокупље – Међународна анкетна комисија навела је да је у гушењу оружане побуне на југу Србије 1917. године страдало више од 20.000 Топличана и Јабланичана, док је анкетни одбор Народне скупштине проценио, после пописа највећег броја жртава, да је у том топличком устанку страдало више од 35.000 бораца и цивила, углавном стараца, жена и деце.
Историчари, међутим, тврде да све жртве још нису пребројане иако је протекло скоро цело столеће. Кад су у зиму окупационе власти почеле да регрутују српске младиће у своју војску, народ је масовно устао да се супротстави одвођењу своје деце која би требало да иду на Солунски фронт и тамо пуцају на своје дедове, очеве и браћу. Устанак је, у ствари, припреман још од самог одласка српске војске кроз Албанију. Његов истински покретач и вођа био је Коста Војиновић, који је као рањеник остао у Косовској Митровици.

Чувши за озбиљне припреме оружаног отпора, српска влада је у Топлицу послала Косту Миловановића Пећанца. Он је овамо долетео авионом и била је то прва употреба летелице иза линије фронта, као што је и Топлички устанак био једини у целој поробљеној Европи. Устаници су, после жестоких борби 26. и 27. фебруара, успели да савладају јаку бугарску посаду и ослободе Куршумлију.

Већ 3. марта ослободили су и Прокупље, а затим и Бојник, Лебане и друга места дуж Топлице, Јабланице и Јужне Мораве, све до Кукавице на југу и Јастрепца на северу, од Озрена на истоку до Копаоника на западу. Створили су велику слободну територију и организовали народну власт. Слобода је, међутим, трајала само нешто више од месец дана. Велике снаге морао је окупатор да ангажује да би угушио устанак. Бугари, Аустријанци и Немци жестоко су се светили становништву: побијено је или отерано у логоре све што је на било који начин било повезано са устанком, чак и жене и деца, спаљено је више од пет хиљада кућа и више од 16.000 економских објеката.

Коста Војиновић, опкољен бугарском потером у једној воденици код села Гргура подно Копаоника, извршио је самоубиство, не желећи да се жив преда непријатељу. Коста Пећанац је успео да избегне све потере и да дочека долазак српске војске. Упркос невиђеним жртвама, Топлички устанак је остао као трајни симбол непристајања на ропство и одузимање делова отаџбине. Бугари су, наиме, тада југ Србије били практично анектирали, забрањујући све што је српско: школе, књиге, цркву, писмо, па чак и говор. У овом крају се деведесета годишњица овог по свему изузетног историјског догађаја обележава, рекло би се, скромно.

Поред фељтона који управо излази у "Политици", можда је, у ствари, највећи допринос значају овог устанка дао књижевник Иван Ивановић, који је управо објавио први део свог тротомног романа са том тематиком. Чланови Удружења Топличана и друштава за неговање традиција из ослободилачких ратова јуче и данас посетили су спомен-обележја догађаја из устанка, док ће централна свечаност бити одржана у Гргуру 3. марта.

Осим црквеног помена, у спомен-соби устанка биће приређен историјски час на којем ће др Божица Младеновић, историчар, која је највећи део свог научног рада посветила управо овом устанку, говорити о његовом значају за српску историју и представити друго издање своје књиге "Сведочења о Топличком устанку". Њој ће се придружити и Петко Марјановић, виши кустос музеја у Прокупљу, својим поставкама докумената и књигом о Топличком устанку.