Братство Чеха и Словака

Специјално за „Политику”

Праг – Две деценије после поделе федерације, Чеси и Словаци су међусобно ближи него било који други народи на свету, потврдили су на традиционалној прослави чешко-словачког братства на граничном прелазу Јаворина у Белим Карпатима. премијери две земље.

„Отпали су сви разлози за свађе, а остали сви разлози за братство”, чуло се ових дана док је у Словачкој обележавано 20-годишњица Декларације парламента, којом је проглашен суверенитет Словачке и покренут процес поделе Чехословачке и осамостаљења двеју федералних јединица, окончан крајем 1992.

Премијери Чешке и Словачке, Петр Нечас и Роберт Фицо, сложили су се да су међусобни односи остали надстандардни и да то потврђују и овакви сусрети.

Први сусрет братства Чеха и Словака одржан је у Јаворини 1845. и одржаван је потом сваке године све до стварање заједничке државе 1918. После поделе Чехословачке, традиција је обновљена.

О подели федерације огласила су се и кључни актери и преговарача поделе – тадашњи премијери две федералне јединице, Вацлав Клаус и Владимир Мечијар. 

Клаус је Мечијару честитао 70. рођендан и Декларацију о суверенитету Словачке, истичући да је то био „неопходан и успешан корак и од помоћи свима”. Клаус хвали Мечијара, као „јаког и одлучног политичара, правог словачког родољуба, одлучног човека који се не боји да ризикује, као разумног политичара који је одржао реч”.

Истог дана када је донета словачка Декларација, 20. јула 1992, последњи председник Чехословачке Вацлав Хавел поднео је оставку после чега су се политички врхови у Прагу и Братислави договорили о подели федерације.

Једина мрља на овом цивилизованом разлазу јесте што о томе није одлучивао народ. Но, политичке врхушке добро су знале да је расположење такво да подела не би прошла на референдуму ни у Словачкој, још мање у Чешкој.

Главни архитект Декларације о суверенитету био је Мечијар чија је странка у јуну 1992. убедљиво победила на словачким изборима. Мечијар је касније, као први премијер независне Словачке, остао у лошем сећању домаће и иностране јавности због склоности ка ауторитаризму и проблематичним потезима у унутрашњој и спољној политици, који су водили изолацији и кашњењу земље у евроатлантским интеграцијама.

Словачка је ипак после изборног пораза Мечијара 1998, успела да ухвати корак с Чешком, Пољском и Мађарском и да буде примљена у ЕУ 2004, мада је закаснила неколико година са уласком у НАТО.

Други главни актер поделе, Вацлав Клаус имао је много више успеха и дуже се одржао у врху чешке политике: премијер је био 1992–1997, потом председник Доњег дома парламента 1998–2002, а од 2003. је председник Чешке (други мандат му истиче почетком 2013).