Рампа европској Украјини

„Украјина, за сада, није спремна да уђе у Европску унију. А када ће то бити, немогуће је проценити“.

То је став амбасадора ЕУ у Кијеву Жозе Мануел Пинто Теисеира који истиче: „У садашњим условима било би веома сложено потписати Договор о асоцијацији. За тако нешто неопходна је сагласност свих држава чланица Уније. А имајући у виду актуелну ситуацију у Украјини, многе од њих на то нису спремне“.

Теисеира свој став поткрепљује, по свему неуобичајеном, замерком Украјинцима: да нису довољно склони демократији. Такав закључак изводи из чињенице да у земљи, тренутно, делује само један заиста јак политички вођа – председник Виктор Јанукович. Остали, а пре свих некадашњи лидери, такозване, „Наранџасте револуције“ (новембар 2004–јануар 2005) – бивши шеф државе Виктор Јушченко и бивша премијерка Јулија Тимошенко – као да су бачени на маргину политичког живота. Први као изборни губитник, друга као заточеник, који служи казну због финансијских малверзација које је, како јој се ставља на душу, чинила у време док је водила државне послове.

И док Јушченкова судбина много не погађа Европљане, неприлике у којима се нашла Тимошенкова као да су постале један од главних адута у притисцима Брисела на Кијев. Судећи, наиме, према изузетној медијској пажњи која је на Западу посвећена њеном случају, чини се да је ЕУ спремна да заштити утамничену бившу премијерку, па макар се, на неодређено време, одрекла пријема бивше совјетске републике у своје редове.

У позадини таквог става, међутим, стоје много прагматичнији разлози: улазак друге по величини европске државе у ЕУ неминовно би пореметио однос снага међу досадашњим чланицама. То више не би било питање само економске или политичке моћи, или географске величине, већ и националног поноса. Једнако староседелаца и придошлицa. Да ли је све наведено имао на уму и Теисеира када је изрекао да нису све чланице европске породице једнако наклоњене ономе што раде власти у Кијеву?

Са друге стране, многе у Европи као да и даље плаши то што је Украјина (до 1991) била део великог Совјетског савеза, што у њој и данас живи више од 17 процената Руса, што је руски језик једнако „домаћи“ као и украјински, а економије две државе у много чему комплементарне. Не мање важна чињеница је и то што преко Украјине у Европу сваке године теку милијарде кубних метара гаса. Све то рађа сумње да би се уласком Украјине у европску породицу на мала врата провукао и „дух Русије”. А на такву могућност на западу континента не гледају са претераним одушевљењем, ма колико се заклињали у сарадњу са великим суседом на истоку.

Чини се ипак да надлежни у ЕУ више муку муче са тиме како да пронађу прави кључ по којем би у своје редове уврстили и оне који размишљају – другачије. Основна порука која се упућује кандидатима за чланство је следећа: „Ми примамо вас, а не ви нас. Мораћете да играте према нашим правилима“.

Ово би, наравно, имало смисла да не наводи на помисао како су на Западу убеђени да имају један и неприкосновени одговор на свако животно питање. И да им, у складу са тиме, није потребна туђа памет. На страну што такво размишљање није у сагласности са плурализмом идеја у које се у ЕУ толико заклињу. У крајњем случају, није у сагласности ни са прокламованим начелом слободе мишљења и делања.

Али чак и да је прихватљиво, услов је да се примењује доследно. Што, како казују чињенице, није баш увек случај. Уосталом та и таква ЕУ јасно је подељена на оне који су „европскији“ од других, и који су себи, сопственом памећу али и стицајем повољних околности, приграбили право да одлучују о судбинама осталих. Посебно оних који су финансијски посрнули.

Тачно је и то да се испуњавање услова за улазак неке земље у ЕУ, а који су далеко конкретнији што је кандидат даље од пријема, током тог процеса понешто релативизују. То заинтересованима даје одређену наду али, истовремено, „староседеоцима“ пружа могућност да, кроз пријем новог кандидата, остваре своје конкретније интересе. Управо онако како је то натукнуо Теисеира.

Процес досадашњег пријема показао је да свака земља, нечланица, има своје специфичне „кочнице ка Европи“. За Украјину, једна од таквих је судбина Јулије Тимошенко. Није, дакле, у питању приврженост друге по величини државе на континенту „суштинским европским вредностима“. Није у питању ни спремност на економску сарадњу, а Европљанима су производи из бивше совјетске републике, посебно пољопривредни, и те како потребни. Чак ни актуелна власт у Кијеву није претерано наклоњена европском стратешком такмацу – Русији...

Брига за Тимошенкову потребна је Европљанима да би застали и добро размислили шта, заиста, хоће од Украјине. Али то је онда требало да кажу и утамниченој бившој премијерки…