У свету двоструких стандарда

Председник Русије Владимир Путин оптужио је у четвртак Велику Британију да се у спољној политици води – двоструким стандардима.

На овакав закључак, како је објаснио, навела га је ситуација створена у вези са оснивачем „Викиликса” Џулијаном Асанжом који од 19. јуна борави у амбасади Еквадора у Лондону, без могућности да изађе на улице британске престонице. Асанж се у амбасаду склонио како га надлежни из Уједињеног краљевства не би ухапсили и испоручили Шведској где се против њега води судски поступак због сексуалног злостављања.

Према речима Путина, нема сумње да је реч о случају који је одавно превазишао границе хуманитарног и претворио се у – политички.

„Одлучили су да га изруче. Шта је то? Наравно, реч је о двоструким аршинима”, изјавио је шеф руске државе у интервјуу телевизијској станици „Русија данас” и додао да у Британији слободно бораве „људи чије руке су умрљане крвљу до лаката, који су на руској земљи оружано ратовали” или су, на овај или онај начин, пљачкали руски народ. Путин је овде мислио на бившег чеченског изасланика Ахмеда Закајева, чију екстрадицију Москва безуспешно тражи још од 2003, као и милијардера Бориса Березовског. Обојица поменутих већ годинама уживају гостопримство британске државе, иако су у Русији оптужени за најтежа кривична дела.

Како је пре неких месец дана написао британски дневни лист „Гардијан”, један лондонски суд је осудио на пола године затвора извесног Чарлија Гилмора који се иживљавао на застави пободеној на споменик жртвама рата, да би потом полицајце гађао урном. Неколико дана касније британско Министарство иностраних послова издало је саопштење у којем се изражава велико незадовољство због затворске казне изречене руским панкеркама, чланицама групе „Пуси рајот”, које су у Москви своје „политичко незадовољство” исказивале на начин прилично сличан Гилморовом.

„Како британски политичари, чије изјаве имају јасно за циљ да утичу на судије, уопште могу за нешто слично да критикују друге независне државе”, упитао се аутор.

Према дефиницији усвојеној 1912, двоструки стандарди представљају неоправдано ускраћивање одређених права појединцима или групама, која се (та права) дају другим појединцима или групама. Тачније, тиме се свесно крши правило да су сви људи једнаки у својим слободама.

И све би било у реду да свет не сачињавају и „велики” и „мали”. Много је тога што „велики” себи могу да дозволе, посебно на политичком плану. Различити политички покрети квалификују се као „демократски” или „недемократски”, не толико према њиховој суштини већ, превасходно, у складу са тиме колико су блиски ономе ко такву оцену даје. Ово се посебно односи на поједине сепаратистичке покрете, па и код нас на Балкану, који се, када уживају спонзорство одређене велике силе, од исте проглашавају за – демократске.

Квалификовање неког оружаног чина као терористичког, такође, више зависи од тога ко га је починио, него од његове праве суштине – убијања недужних људи. Није реткост ни да се неке терористичке организације, попут Ал каиде, иако званично осуђене због свог деловања, у одређеним ситуацијама, попут грађанског рата у Сирији, од стране тих истих који су их осудили, а пре свега САД, третирају као – ратни савезници.

Ни свакодневна политика у ЕУ није далеко од двоструких стандарда. У медијима се, не баш ретко, појављују приче о томе како Брисел користи различите аршине у оцењивању поступака европских држава. Својеврсно „потцењивање” посебно се примењује према сиромашним државама или онима које су некада припадале, такозваном, „источном блоку”. Политичким дозирањем финансијске помоћи овим земљама се често јасно ставља до знања да њихови грађани нису баш увек пожељни на тржишту рада „старих” чланица и сл.

Са друге стране, мада себе сматрају „лучоношом демократије” САД су често биле у ситуацији да подржавају диктаторске режиме попут некадашњих у Пакистану, Ирану, Уганди, или у Саудијској Арабији, Сомалији… Ратовали су Американци и тамо где су од њих тражили помоћ и тамо где та помоћ није била добродошла.

Живот у свету двоструких стандарда наша је свакодневица. Истини за вољу, ни медији нису искључени из те игре. „Великих” и „малих” увек је било, и биће их. Некада се због тога воде ратови оружјем, некада речима а некада и законима. Победник из те гужве, по правилу, излази онај који је у њу као најјачи и ушао. Осим ако његови противници не удруже своје снаге. То удруживање и буди веру да би правда могла да буде једна и јединствена за све.

Нажалост, та вера бледи сувише лако и сувише брзо.