Животне радости

Све је почело, кад оно беше, крајем седамдесетих, почетком осамдесетих, када се пронео глас о постојању АИДС-а и када је секс и званично постао потенцијално смртоносна занимација. Тада још тога нисмо били свесни у пуној мери, али био је то почетак краја.

Ево ме, негде пред крај те приче (мада се никад не зна шта је крај, искуство нам говори да увек има нешто још горе и од најгорег), ево ме, дакле, како махнито јурим по соби једног комарца, који ми се чини некако нарочито велики и агресиван, баш онако како је описан инкриминисани, нилски, смртоносни.

Јурим га по кући са прахером у једној и противпожарним апаратом у другој руци и вичем му: „Нилски коњу један, стићи ћу ја тебе!”, а комарац-нилски коњ се не предаје. Није он случајно избегао све замке природе и стигао овде да мени упропасти ноћ. Лепо га видим да је пругаст и да се злобно осмехује, при чему му се сијају шиљати и опаки зуби. Седнем тако изморена од узалудног јурења нилског коња по таваници и сећам се, с носталгијом, срећних времена када смо се у подруме затварали једне године да не ослепимо од помрачења Сунца.

Ех, то су била времена! Барем смо имали некакав спас, подрумски. Па се сећам како писмо од тетке из Крушевца нисмо отварали месец дана, јер ко зна, можда је тетка антракс послала чувши да смо олајавали њену зимницу. На сунчање већ годинама не идемо, уверени да је Сунце наш најгори непријатељ, одмах после сексуално пожељних незнанаца и пругастих комараца. У самопослуге носимо лупе да прочитамо она најситнија слова која ће нас можда, а можда и неће, обавестити о томе да ли једемо генетски модификовану храну и колико смо отровних материја управо купили за вечеру својим најмилијима. Сваки пут кад на себе прснемо дезодоранс, знамо да смо убацили још мало нечег канцерогеног у себе, a још смо и дали свој допринос уништавању озонског омотача, који је ионако на издисају. Читам ових дана у новинама да ће до краја 21. века температура на Балкану бити паклено врућа неколико месеци у години и хватам себе у потпуно невероватној помисли: е, баш ми је драго да мене тада неће више бити на овом свету! Дотле је дошло, драги моји, дотле.

Како стоје ствари са овим светом, некако ми се чини да смо ухватили последњи моменат у коме се може живети колико-толико нормално. ствари су се толико усијале и добиле на динамици, да кад год било где на овој планети кине нека свиња, или се закашље нека прехлађена птичурина, ето нама пандемије у року од два дана. Изгледа да те шмрцкаве свиње и птице немају паметнија посла него се само возе интерконтиненталним авионима и кашљу наоколо пролазницима директно у фацу. И онда, купуј све оне скупе лекове које после нико неће да пије, али нек се нађу, злу не требало. док обилазимо апотеке, повремено забринуто загледамо облаке и не можемо а да не приметимо да су сви некако нездраво пругасти, а знамо шта то значи. ХАРП нам, дакле, опет уваљује неке кварне облаке који нам испирају мозак и читају мисли и проређују врсту, која је ионако у изумирању.

Лепо ми дође да одем на целодневно сунчање, на неку ливаду пуну лајмских крпеља, по којој пасу луде краве, да отпевам неку додолу и призовем неку киселу кишу праћену хемијским траговима облака, да сачекам нилске комарце небрањена, да престанем више да мислим о свим тим стварима. Једном ће нешто морати да ме докусури. Да л' ће то да буде клонирана аждаја или досадни комарац, то ће ионако да буде ствар интерпретације књижевних историчара. А мени изађе на исто.